Милутину полутину

У шаљивој народној причи маћеха наочиглед сеоских жена дели погачу, дајући пасторчади (двојема или тројема, свеједно) по велик комад, а свом јединцу ништа. Кад жене замакну, она наређује: „Е сад, Милутину, по полутину”.

И у транзицији, нажалост, прво страдају они који су и у бољим временима били на маргини друштвене моћи и утицаја, а већи део културе одавно је доспео у ту позицију. Проблем је, чини ми се у томе што та маргина постаје све шира, претећи све више опстанку оних који на њу доспевају.

И метрополизација културе је све наглашенија. Што се није десило на културној сцени Београда или уз учешће уметника и институција из метрополе, као да се и није десило. Томе, у доброј мери, кумују и медији, који своје минималне и све мање културне рубрике додатно сужавају за оне који су „далеко од очију”. Лично, страхујем да ће регионализација (оваква какву ми спроводимо) дефинитивно довести културу у целини у још гору позицију. Плашим се да ће локалне самоуправе имати још мање склоности да помажу опстанак било чега што нема јасну употребну логику, не једе се и не доноси новац или политичке поене, или их, према ко зна чијој процени, доноси мање него нешто друго. Мислим да нашој култури у целини тек прети талас вулгарног утилитаризма и популизма и да нисмо далеко од тренутка када ће одиста завладати логика по којој је „пар кобасица вреднији од Шекспира”.

Тржиште (показала је то и економска криза кроз коју цео свет пролази) не може све да регулише, а ово што се код нас на општем плану дешава личи на доба првобитне акумулације капитала. Права алтернатива није политички применљива, не прави изборне спотове, нема гомиле обожавалаца, који ће као велики плус уписати подршку политичара својој љубимици или љубимцу. Оно што садржи елементе правог критичког односа према друштву, уметности, стварању, више се не цензурише, оставља се да умре само од себе, када исцрпи снагу својих непосредних твораца.

Ко је данас у моди? То бисте ви у медијима могли боље да одговорите. Онај кога подржавају државна телевизија, веће новине, оно што, по не знам чијој процени, „народ воли”. Стално слушам: „Нико данас не чита приповетке”, „Нико данас не чита поезију”, „Кога данас то интересује”, а „то” је не алтернатива већ свака форма иоле захтевнијег културног производа. Па не само што се алтернатива не финансира, она остаје мање-више прећутана. Кад је Никола Џафо направио изложбу „Лепус ин фабула” у Музеју савремене уметности у Новом Саду, то је по мени био догађај који је могао да буде прва вест у било ком Дневнику. Ипак, изгледа да је неко пребројао да се ту и није скупило неко „гласачко тело” и проценио да нема разлога да се од тога прави превелика прича...

Егзит је у једном часу заиста изгледао као излаз, али сматрам да би сваку форму државног финансирања оваквих манифестација требало или укинути, или свести на јасно прецизиране и апсолутно јавне форме помоћи у промоцији и организацији фестивала и бригу да се створи атмосфера у којој он неће бити угрожен. Међутим, претварати нешто што већ јесте, могло би и морало би да буде комерцијално – великог корисника градске културне касе, сматрам апсолутно неодговорним.

С друге стране, јасно ми је зашто се тако чини. Чак и ако потпуно оставимо по страни количину новца која се ту обрће, очито је неко проценио да сликати се на Егзиту привлачи одређене циљне групе бирача, док рецимо присуствовање представама на Стеријином позорју или некој од манифестација Змајевих дечјих игара ни из далека нема толико ефекта.

*Редовна професорка на Одсеку за српску књижевност Филозофског

факултета у Новом Саду

Сутра: Логика привлачења гласача