Логика привлачења гласача

После низа година, додела награда на Стеријином позорју није преношена на телевизији. Штедња, ако је реч о штедњи морала би се односити на све.

Као са Егзитом, слично је и са Гучом. Волим карневале и трубаче, али заиста не видим разлог да се и једна пара од новца за културу ту улије. Гуча би, као и Егзит, пре требало да материјално помаже културне фондове, него да их троши. Међутим, верујем да културним динаром, када је о манифестацијама реч, управља логика привлачења гласача, а не логика општег културног добра.

Моја непосредна искуства су релативно оскудна, и односе се, мање-више, на конкретне примере: рецимо, на делатност Арт-клинике, која не добија подршку коју заслужује, на регионалне библиотеке које углавном једва састављају крај с крајем, на музеје, рецимо онај у Пријепољу, Позоришни музеј Војводине, или Музеј позоришне уметности Србије, који имају нешто више материјалне подршке, али вишеструко оправдавају сваки добијени динар, на Друштво пријатеља деце Србије, које с обзиром на средства којима располаже чини чуда, али му је могућност опстанка све угроженија, као и целој институционалној бризи о деци и култури и стваралаштву за децу... Ту су и Змајеве игре чија се материјална база сужава пребрзо чак и за време транзиције... Ту су мали издавачи који издају добру, али нископрофитну књигу, а опстају држећи се за ваздух. Помињем и веома добре часописе попут Театрона, Поља, Сцене, Детињства, Браничева, Улазнице, Монс ауреуса, који све теже покривају трошкове штампања (није много извеснији опстанак и редовност ни оних „великих” часописа, поготово оних посвећених култури и науци)...

Много њих нећу поменути, а требало би. Суштински важним чини ми се одржавање једне шире, диверсификоване културне мреже, која ће обухвати шири круг културних садржаја и позитивно дискриминисати оне угроженије.

Врло особено, позитивно, лично искуство за мене је представљало учешће у раду Комисије за издавачку делатност – капитална дела која се објављују на српском језику из области културе, вредна дела из области домаће и преводне књижевности, при Министарству културе Републике Србије. Иако су средства којима смо располагали била далеко мања од потреба, покушали смо да оно мало поделимо најпоштеније и најсавесније што знамо и, што је веома важно, радили смо без икаквог притиска. Можда смо направили неке пропусте, али то важи за све што човек ради. За све одлуке које смо донели бићемо изложени суду јавности. То би био мој одговор на питање како делити мало: најправичније што се може и уме јер – није човеку криво на мало, него на неправо.

Редовна професорка на Одсеку за српску књижевност Филозофског факултета у Новом Саду