Неко хоће инстант докторе

Расправа која се води поводом Закона о високом образовању и о примени Болоњске декларације отворила је низ питања која траже промишљене (не брзоплете) одговоре ако желимо да унапредимо наш систем високог образовања и научноистраживачког рада. Само делимичним увидом у овај веома сложени процес прилагођавања "иностраним стандардима" установио сам да постоји (најмање) седамнаест недовољно разјашњених, па и проблематичних таквих питања. Овде бих изнео само једно од њих.

Већ је у једном писму упућеном "Политици" указано да су овим Законом и покушајима непримереног увођења болоњских критеријума магистри наука оштећени на више начина. Да не понављам оно што је у том тексту речено, изнећу само случај највише оштећене категорије младих, почетника у мукотрпној и одговорној професији научних посленика. То су кандидати за магистре који су у претходној 2005. години уписали последипломске студије, а ове јесени другу годину. Ако се и на њих односи одредба да морају до 2012. године да докторирају, онда су они фактички овим временским ограничењем онемогућени да икада стекну академско звање доктора наука.

Погледајмо само неколико чињеница. У том петогодишњем року они треба да: похађају предавања и вежбе, напишу семинарске радове (једна година), положе пет-шест испита из исто толико обимних предмета и усмени магистарски испит (још најмање једна година), истражују и сачине магистарски рад (ако се тражи озбиљан допринос – оде још најмање једна, или једна и по година); укупно, дакле, да би се стекао услов за израду докторске тезе потребно је најмање три до три и по године. Другим речима, ови кандидати за стицање звања доктора наука тек би негде 1010. године могли да приступе процесу прикупљања литературе, истраживању, писању и, коначно, одбрани докторске тезе.

Поставља се просто питање да ли је могуће све то обавити у року од две године (за оне који су уписали магистарске студије ове јесени овај рок се смањује на само једну годину!). Одговор је, наравно, негативан. Ако не желимо да девалвирамо наша звања доктора наука (односно да лиферујемо смандрљане докторске дисертације и промовишемо инстант докторе), онда треба рећи да је за цео овај посао потребно најмање три до три и по године. И то под условом да кандидат свих ових година ништа друго не ради него се бави студијама, истраживањем и писањем магистарске и докторске тезе. А ко то сада може себи да приушти?! Чак и млади асистенти на факултетима или истраживачи у институтима имају и друге обавезе које им онемогућују да се баве само "докторантским" пословима.

Ако се има у виду да садашњи кандидати за магистре наука морају за ове последипломске студије да издвоје за четири семестра најмање 120.000 динара плус још једно 10.000, можда и више, за пријаву испита и магистарски рад, поставља се питање које социјалне категорије овај систем финансирања фаворизује, а кога (недовољно богате) онемогућује да се баве науком. Друго, ако фактички није могуће до фамозне 2012. године испунити све обавезе и докторирати, зар ове силне паре које факултети узимају студентима нису нека врста отимачине без основа, односно без оног завршног ефекта.

Када су ови дипломирани студенти 2005. године уписивали последипломске студије предочени су им сасвим другачији услови студирања и никакви рокови за завршетак целог процеса стицања докторских звања нису им постављани. Овакво условљавање (уцењивање) је у супротности с принципом заштите стечених права; поставља се и питање чему уопште временско ограничавање последипломских студија. Зар неко (универзитет) оне који сами себе финансирају током студија има право да онемогући да оствари своје хтење да се бави науком.

Да поменем на крају да знам да међу мојим колегама професорима универзитета, а и међу неким садашњим и бившим деканима и ректорима, има подоста оних за које могу да тврдим како – да су у њихово време студија и стицања докторских звања, примењивана ова неприхватљива условљавања и временска ограничења – не би данас имали ове звучне титуле, нити би били доктори наука и професори. Зар су заборавили колико им је било потребно времена и труда да стекну услове за бављење науком и професуром!

Научни саветник у Институту за међународну политику и привреду