Рокери у пукотини цензуре

Ових дана навршавају се три деценије од када су чланови групе „Шарло акробата” објавили први и једини албум – „Бистрији или тупљи човек бива кад...”. Албум је сниман за ПГП РТБ али га је у јулу 1981. издао Југотон. Данас сматран издањем које је камен темељац југословенског рока, албум је био експериментално ремек-дело те је, пробијајући оквире постојећих музичких трендова, створио плодно тло за нов и свеж начин музичког размишљања.

Једини преостали члан групе Душан Којић Која признаје да му је успех албума много значио, јер као осамнаестогодишњаку била је то „потврда да је на правом путу”. Када би могао са ове дистанце од 30 година нешто да промени, идејно и концепцијски не би мењао ништа, али…

– …када бих имао времеплов, сигурно бих спречио одлазак људи, у овом случају музичара, који су прерано отишли. Али, времеплов не постоји – каже сетно.

Али, сећање и бројне забелешке кажу да је пре објављивања „Шарловог” јединог албума ондашњу музичку сцену, већ уморну и „удављену хипи варијантама”, како каже музички критичар Петар Јањатовић, потпуно неочекивано узбуркао албум који је, такође, објавио Југотон – „Пакет аранжман”. Албум је био прекретница на рок сцени бивше СФРЈ и његовим објављивањем започео је „нови талас”, правац који је променио сцену.

Југотон је препознао снагу и свежину које су са собом носиле три београдске групе: поред „Шарла”, били су ту „Идоли” и „Електрични оргазам”. Нису имали смелости да свакој од група понуде снимање соло албума, већ је свака учествовала са по неколико песама на „Пакет аранжману”. Прве две групе са по четири, а „Оргазам” се представио са три.

Момцима се то баш и није свидело.

– Релативно је познато да ни једна од група није желела ту компилацију, већ свој албум. Ја сигурно нисам и до краја сам гунђао, поготово што су ту почели да се мувају и убацују неки већ присутни остарели рокери и тадашњи рок естаблишмент, желећи да имају удела и заслуге у причи. А то никако није могло да се деси, јер смо желели да мењамо исти тај естаблишмент, свесно убацујући нервозу у ту уљуљкану екипу која римује неке мачо љубавне стихове, тачније пева ни о чему, и свира изанђале хард-рок клишее – признаје Која.

За разлику од њега, Срђан Гојковић Гиле из „Електричног оргазма” на ту одлуку Југотона више не гледа са горчином.

– У то време закон шоу-бизниса је говорио да се почетницима да сингл плоча па да се бенд са њом докаже како би добио албум. Пошто су се појавила три бенда у исто време на истом месту, Београду, одлучили су да издају један албум са свима. И пре снимања постојала је еуфорија око алтернативне сцене зване БАС – сећа се Гиле који сматра да је „Пакет аранжман” био само круна свега, јер су се тада створили услови за другачије стварање музике.

– Титова смрт је повећала либерализацију у сваком смислу. Појавила се пукотина у чврстом, монолитном блоку цензуре у коју смо се ми ушуњали. И, нови талас је променио све. Некако и данас се у историји југословенског рокенрола то доживљава као нулта тачка. Као да је тада све почело што, заправо, није тачно. Али, почела је музичка револуција – сматра Гиле.

У то време појавио се први приватни музички студио „Друга маца” Енца Лесића, у којем су први снимали „Идоли”.

– Да није било тог студија, не би било ни новог таласа. Ми смо први тамо снимали. Ушли смо да снимимо „Маљчике”, затим су ту радили и „Шарло” и „Оргазам”. А да је било цензуре, и те како смо осетили. И „Маљчики” и „Ретко те виђам са девојкама” биле су забрањене на РТБ-у – подсећа Влада Дивљан.

Приче које су тада лансиране пре него што су се „Идоли” појавили на сцени постале су нека врста урбане легенде.

– Кренула је прича о „дечацима”, Београд је освануо у графитима, о нама се причало и пре него што смо се појавили, и то је највећа заслуга Драгана Папића. Било је то на граници између шале и озбиљности. Он је желео да експериментише у једној комунистичкој земљи али ја сам желео да се бавим музиком – присећа се Дивљан.

Причало се како „Идоли” не знају да свирају што је, према речима Дивљана, донекле и било тачно јер Срђан Шапер и Небојша Крстић нису знали.

– Али, знали смо шта радимо. И све смо радили сведено. То је и била суштина новог таласа. Заблуда је да постоје бендови који не знају да свирају. Ако не знате да свирате, не знате ни песму да изведете. Чињеница је да нисте морали да будете виртуоз, није се ишло на импресионирање виртуозношћу већ смислом песме – каже Дивљан.

Са њим се слаже и Срђан Гојковић који сматра да је суштина свих промена у то време лежала у чињеници да је идеја била важнија од реализације.

----------------------------------------------

Певали о стварима које их тиште

На питање како би данас изгледала музичка сцена бивше СФРЈ и Србије да није било новог таласа, најсликовитији одговор даје Која:

– Сигурно заостало и глупаво са свим оним бесмисленим текстовима и опширним, скоро симфонијским поимањем рокенрола. Нови талас једонео помак у текстовима, први пут људи су певали о стварима које их тиште.