Реквијем за Либију

Као аналитичар домаћих политичких збивања овај текст бих могао почети кратким освртом на одлуку Есада Џуџевића да се више не сматра чланом владајуће већине. Не улазим сада у разлоге којима је Џуџевић тај корак правдао, не мислим, такође, ни да ће његов потез тренутно нарочито закомпликовати политичку сцену, нити да ће угрозити владајућу већину у Скупштини Србије, али скрећем пажњу да је Џуџевићева „принципијелна одлука” само увертира и тек благи наговештај онога што ћемо гледати у наредном периоду, а о чему сам на овим страницама писао пре неколико месеци, поводом укидања тзв. бланко оставки. Нема дословно никога из политичког живота, било да је у власти, било у опозицији, ко се приватно није сложио са мојом тадашњом оценом да ће наводно „ослобађање” посланика од стеге партијског мандата заправо довести до берзе посланика, ад хок трговине посланичким мандатима и, све у свему, обесмишљавања изборног процеса, даљe компромитације демократских процедура и још већег изневеравања воље народа него до сада.

Али притисак бриселских чиновника, НВО сектора и домаћих „експерата”, уз позивање на „европска искуства”, ставове Венецијанске комисије и обавезу испуњавања постављених нам „домаћих задатака”, били су јачи не само од аргумената, него чак и од реалног, дугорочног интереса домаће партијске олигархије. Узгред речено, када овако клецају под релативно слабим притиском, и то још у ствари у којој је донекле угрожен и њихов лични, односно групни интерес можемо само претпоставити како и колико се опиру и колики отпор пружају по другим питањима.

Не могу, међутим, да се бавим локалним политичким трицама када се ту пред нама, пред равнодушним погледом светске јавности, уз ћутање или чак одобравање светске интелектуалне елите, убија једна држава и крвари један народ, вештачки спајан и раздвајан туђом политичком вољом и лењирима колонијалних картографа. Ако смо некада имали дилему како то да се светско јавно мњење замајава разним глупостима и полако привикава на сцене разарања у Југославији, Ираку, Либану или Авганистану, сада можемо натенане студирати како то функционише.

„Убијају један народ!”, узвикивао је Виктор Иго у француској скупштини 29. августа 1876. и говорио о интересима, равнодушности и лицемерју светских влада, при томе апелујући и рачунајући на „човечност”, „човечанство” и светско јавно мњење. Данас је ствар још много гора – данас тзв. светским јавним мњењем готово у потпуности господаре владе и владари који сада говоре управо у име „човечанства”, „хуманости”, „демократије” и ,,људских права”. Иго је, узгред речено, у том свом чувеном говору говорио о Србима. Био је то претпрошли век. Крајем прошлог, Срби су поново били мета удружене неправде, лицемерја и равнодушности. Зато бисмо ми морали бити последњи на свету који ће подлећи овом малигном коктелу бруталне силе, опортунизма, површности и потискивања који доминира светском политиком и светским јавним мњењем и не би нам смела бити никаква утеха то што су, наводно, „други још гори”, и што су, на пример, Бугарска, Хрватска и још неке земље у свом опортунизму и улизиштву светским моћницима отишле и који корак даље.

За разлику од многих западних – па и неких овдашњих – политичара, институција и интелектуалаца, ни ја ни НСПМ никада нисмо добили ниједну либијску донацију, нити на њу рачунамо у будућности. Никада нисам имао много симпатија за либијски систем и његову комбинацију ислама, социјализма и непосредне демократије, нити за Гадафијев бизарни и екстравагантни стил. Али, забога, тамо бесни рат, тамо уништавају једну земљу и убијају један народ – све пред равнодушним очима анестезираног светског јавног мњења и уз апсолутно морбидна, све апсурднија, све циничнија и све бахатија образложења водећих личности западних интервенциониста.

Док бомбе НАТО-а неселективно пљуште по цивилним и војним циљевима широм Либије, и док уз такву ваздушну потпору побуњеничке снаге воде тенковске офанзиве на широком фронту око Бреге и према Триполију, Хилари Клинтон и њен британски колега изјављују да се напади морају наставити и интензивирати јер „Гадафи наставља да тлачи свој народ и угрожава га”.

Вреди, такође, обратити пажњу и на држање Русије и Кине, које не само да су дозволиле изгласавање резолуције у Савету безбедности којом се западним савезницима дају практично одрешене руке за интервенцију у Либији него чак нису могле или нису хтеле да спрече подизање међународне оптужнице против Муамера Гадафија, оптужнице којом се – још једном – међународна правда показује као инструмент и слушкиња западних дневнополитичких интереса. И док песимисти сматрају да је то доказ слабости и немоћи Русије и Кине да се озбиљно супротставе вољи западних империјалиста у стварима у којима је овима збиља стало и на којима инсистирају, оптимисти, пак, покушавају у томе да пронађу елементе лукавства и намере да се запад увуче у један бесперспективан пустињски рат и тако избламира и ослаби. Али шта год од тога да је случај, чињеница је да се убијање Либије наставља и да нико ништа озбиљно не предузима да се то спречи.