(Не)могућа мисија

Један од највећих губитника транзиције (у култури) је – кинематографија. Уништени су биоскопи у Србији, у бесцење је продат „Београд филм” и, једно је сигурно, у тим салама се никада више неће приказивати филмови. Нестали су и неки други атрибути кинематографије, попут дистрибутерских кућa, приказивача... Не разумем најбоље правне формулације које су основ и за поступак стечаја над „Авала филмом”, али разумем да тај поступак подразумева, пре свега, намиривање дуга. Немам илузија да ће се онај ко потражује новац задовољити филмовима, сценаријима, припадајућом филмском грађом или наградама које су филмови произведени у „Авала филму” добили у протеклих 65 година и представљали и кинематографију и земљу на најбољи могући начин. Јасно је да вредност „Авала филма” чине некретнине које вишеструко надмашује висину дуга.

Зар се ничему нисмо научили из случаја „Београд филма”? Изгубили смо биоскопску мрежу у центру града која је нагомилане проблеме, тог некада највећег југословенског приказивача филмова, могла да реши продајом једног биоскопа.

Да ли ће нам неко објаснити шта је све на продају у ,,случају Авала филма”? Ово због тога што је Авала филм” једно, а Филмски град нешто сасвим друго. У Филмском граду, по природи свога посла, неко је о томе мислио када је градио овај комплекс, налазе се и сродне институције у вези са филмом: Архив Југословенске кинотеке, Застава филм, студији РТС-а.

Наш архив чува једну од најразноврснијих и најзначајнијих филмских колекција на свету.Под једним кровом чувају се филмови 134 националне кинематографије. Више од 80 одсто припада светској културној баштини. Налазе се и депои у којима се чува једна изузетно ретка колекција нитратних филмова који обухватају период од настанка кинематографије 1895. до 1952. године. Као што рекох, на нитратним - самозапаљивимтракама. Међу тим копијама, неколико година уназад, пронађено је 16 филмова из светске кинематографије, који су се у каталозима матичних кинематографија водили као нестали. Испоставило се да су то биле једине копије тих филмова на свету.

Министарство културе уложило је знатна средства да се последњих година у потпуности реновира Архив Кинотеке. Први пут од оснивања пре више од пет деценија реновирани су сви простори у којима се чувају филмови и припадајућа филмска грађа.

Француска и наша влада изградиле су нови депо за колор негативе, као и простор где се чувају нитратне траке. Европска Агенција за реконструкцију и развој донирала је Центар за дигитализацију филмске грађе, влада Јапана монтажни сто који је из корена променио однос према филмској архивистици код нас...

Шта ће се градити уз Архив и депое запаљивих филмова? Тржни центри, станови, кафићи...?

Да ли ће Кинотека остати у комплексу намењеном филму или ће бити острво „ограђено” новим садржајима?

Предано бринући о повереној нашој и светској филмској баштини, ми се увелико припремамо за доградњу пет нових депоа у склопу постојећег Архива а на простору Филмског града, у којима ће се чувати филмови који се, као изнуђено решење, налазе у Луци „Београд”, око 20.000 копија, што је по габариту, средње развијена кинотека по стандардима Међународне федерације филмских архива. Градимо ту јер ћемо увек тај простор доживљавати као место на коме се ствара и чува филмско наслеђе.

И за крај, уместо закључка, цитирам великог филмског редитеља Бернарда Бертолучија, који је 4. априла 1999, године, када је почела агресија НАТО-а, упозорио светску јавност писмом у коме, између осталог, пише: „Југословенска кинотека један је од два или три најзначајнија филмска архива на свету, где се чувају кључни делови сећања на овај век. Ако се униште сећања... то значи уништавање историјског идентитета и онда је будућност исто што и прошлост”.

ДиректорЈугословенске кинотеке