Лето са пријатељима

Ви, који ћете изронити из потопа/У коме је нестало нас,/Сетите се,/Када о слабостима говорите нашим,/И мрачнога времена/Коме сте утекли.

Бертолт Брехт, ,,Рођеним после нас”

Лето је оно доба у години, када се моји пријатељи и рођаци у расејању враћају у Београд, да овде проведу делове својих мукотрпно заслужених годишњих одмора. Имам, дакле, две пријатељице које живе у Енглеској, једног пријатеља у Француској, пријатељицу у Шведској, ту је, затим, пријатељица у Немачкој, па пријатељи у Њујорку... да не набрајам више. О тетки из Канаде, и ујки из Америке, другом приликом. Ту је и подоста пријатеља из детињства, који се никуда нису одселили, али данас живе у другим државама, па ми дође на исто. И једне и друге виђам ретко. Углавном лети. Убрзано пијемо заједничке кафе које смо пропустили, између њихових посета рођацима, лекарима и зубарима, убрзано се апдејтујемо, надокнађујемо њихове пропуштене роштиље и буреке и трудимо се да останемо позитивни... Док смо били само они и ми, било је лако, али сада су ту и њихова и наша деца, мужеви, жене – читав нови билингвални универзум са којим се треба повезати.

Е сад, зашто сам ја, после свих ових година у којима смо се безброј пута састајали и растајали, алхемичарски делећи заједничко време на микрочестице, да бисмо надокнадили оно које је пропуштено, овог лета посебно сентиментална? Ваљда зато што смо баш ових дана имали двадесетогодишњицу матуре, коју моје IV4 Пете београдске гимназије није прославило, баш као ниједну годишњицу пре ове. Овакав повод, као и немало осећање гриже савести, ме, нужно, приморавају да се запитам зашто. Идемо редом. Матурирали смо у јуну 1991. На заједничкој разредној фотографији на помпезним мермерним степеницама „Хајата”, на којој је ухваћен само мој профил јер ме је неко позвао у моменту када је фотограф узвикнуо: „Осмех!”, неко је написао: „Видимо се поново у јуну 1996.”. Сећам се да сам тада помислила како је то страховито далеко и како се, када се поново будемо видели, сигурно нећемо препознати јер ћемо сви бити потпуно другачији. Како и колико другачији, нисам знала. Тог лета први пут у животу нисам отпутовала у Биоград на Мору где смо имали кућу за одмор у којој сам провела сва лета и понеко пролеће и јесен свог дотадашњег живота. Уписала сам ФДУ и почео је рат. Нисмо се видели ’96. ни 2001. ни 2006. ни ове, 2011. А сретали смо се по граду и по другим градовима. И увек нам је било драго што се видимо. Тако, случајно... Па, ко смо ми, у ствари?

Кратак опис би могао, отприлике, да изгледа овако: ми смо они који су у основној школи слушали „Дјуран дјуран” и „Лимала” у комбинацији са „Азром” и „Хаустором”, а уз химну ОШ „Дринка Павловић”. Девојчице су поносно носиле „Саманта 17” седефасто розе кармин, дречаве пластичне минђуше и балетанке. По старке се морало у Трст или Солун, али ни тога нам није мањкало. Затим смо у средњој открили Дејвида Боувија, Џој Дивижн, Ника Кејва, „Клеш” и „Систерс оф мерси”, као и наручивање сваковрсних мартинки из „Шелиз” каталога поузећем. Радина и ја смо у „Шанси” писале писмо групи „Деј мајт бе џајнтс”са молбом да нам пошаљу све своје плоче. Ах, да, управо схватих – слушали смо плоче!!! Ишли смо на клизање у „Пионир” а увече седели по клупама на Ташу (без лутајућих паса и бескућника). Били смо последња генерација Титових пионира из „Пионира” који су добили мараме (али не и капе, авај!) за председниковог живота. Летовали смо у Далмацији или Истри. Путовали „Олимпик експресом” у Сарајево. Гледали представе у „Обали”. Ишли на екскурзије у Загреб и на Охрид. Искусили „Зелену наранчу” у Дубровнику. Као и „догађање народа” и митинг на Ушћу. И 9. март и тенкове на улицама Београда. Као и принудне мобилизације и одлазак на ратишта на којима, заправо, „никада нисмо били”. Немаштину, празне продавнице, хиперинфлацију, „деду и унука”, „четке и метле”, прве вишестраначке изборе, уличне демонстрације, и коначно, спору, али недостижну „демократију”. У међувремену смо студирали, дипломирали, магистрирали, понеко и докторирао, понеко имао и иностране стипендије, све у свему обавили све што би се од нас, као од сваког доброг пионира, могло очекивати. Поштени, искрени, одани, напредни, истрајни, радни! И, шта ћемо сад? Хм, па, да дижемо кредите, које ћемо доживотно отплаћивати, да уплаћујемо приватно пензионо и здравствено, јер пензије тешко да ће постојати ако претекнемо до њих. Да измишљамо време које можемо да поклонимо својој деци, под теретом неолибералног лајф стајла ком се тако здушно радујемо. Да се срећемо лети на брзим кафама (кад већ немамо брзе пруге) и да се не присећамо како је било, избегавајући да разговарамо о томе како ће бити.

Ето зашто се нисмо срели на годишњици матуре. Верујем да би то пре наликовало групи за подршку него некаквој прослави. Не знам како би изгледала та прозивка. Можда не тако страшно као она у Сарајеву, коју помиње Дино Мустафић у једном интервјуу. Али била би прилично депресивна, то знам... И, шта ћемо сад? Полако ћемо у fade out док не избледимо из сећања. Колективног и сопственог. И на наше место ће доћи они, блажени, који, ама баш, ништа не знају о „оном времену” па тако ни о нама. И које ми, који се вешто кријемо иза геџета савремене цивилизације док културолошки, ипак, припадамо двадесетом веку јер се у њему налази наша „боља прошлост”, ни не занимамо. Пита мене пре неки дан мој четворогодишњи син док смо гледали „Битку на Неретви”: „Мама, а ко су били ти партизани? Јесу они били фудбалери?”.