Ново старо партнерство

У Србији политички живот никад није досадан. Иако су нам политичари давно обећали да ћемо живети добро и досадно попут Швеђана, на брдовитом Балкану политичке емисије су још увек занимљивије од многих акционих филмова, лако предвидивих заплета и исто таквих свршетака. За разлику од филмова, у Србији је на снази "живот уживо" са више својих сценарија, подједнако компликованих и непредвидивих.

То се најбоље може видети из сведочења човека са знаковитим надимком Багзи који је јавности у покајничком тону саопштио ко је коме, када и како мрсио конце и одређивао дужину линије живота. Осим што је то сведочење изазвало промену распореда снага на асфалту, где је већ неколико дана након њега у руке органима гоњења "пао" још један одбегли члан "земунског генга", посве је сигурно да је сада већ чувено Багзијево излагање променило и однос главних играча на српској политичкој сцени. Тако се Српска радикална странка, повређена тиме што је њен председник доведен у директну везу са земунским револверашима, брецнула на Владу Србије, то јест на ДСС као њену "стожерну" странку, оцењујући да су затворена врата за сваку политичку сарадњу између те две партије.

Једном Николићевом реченицом тако се распао мит о невероватном коалиционом потенцијалу ДСС-а и о томе да ова странка комотно може да бира са киме ће у политички савез. И не само то, већ је избор толико сужен да је "објављена" нова коалиција на српској политичкој сцени између Бориса Тадића и Војислава Коштунице, односно њихових странака, и то ни мање ни више него из уста Томислава Николића, заменика председника СРС-а. У свом дељењу пацки онима које сматра одговорним за постављање Српске радикалне странке на јавни стуб срама, Николић је неколико пута поменуо синтагму "режим Војислава Коштунице и Бориса Тадића", шаљући овој двојици поруке не појединачно, већ као да су браћа најрођенија. Наравно, односи између ДС-а и ДСС-а су мање идилични него што их приказује Николић, али су сва питања око којих се споре ове странке, чини се, мање битна у односу на њихов заједнички интерес који је, бар како тврде и једни и други, у "европској перспективи Србије". Чак и у случају да та европска перспектива буде одложена на неко време, ДС и ДСС ће опет бити принуђене да заједнички траже алтернативе, јер ће и поред свих спорења остати повезане концептом Србије као правно, економски и политички уређене земље, као и префиксом "демократске" који стоји у називу и једне и друге организације и сведочи о заједничком пореклу.

Најновија дешавања поводом исказа Дејана Миленковића Багзија, као и прашина која се око свега дигла, а којој су посебно допринели радикали, још више је упутила ове странке једну на другу. Чини се да је ДСС управо кроз последње догађаје око Миленковићевог сведочења показала коме је ближа – радикалима или демократама, што не може помутити ни чињеница да им се на листи нашао и покоји представник Странке српског јединства. Одговор на питање које су упорно постављали неки "јастребови" ДС-а – коме је ближи ДСС – добио је тако свој логичан одговор управо у речима Томислава Николића. Но, то не значи потпуну идилу између странака Бориса Тадића и Војислава Коштунице. Тако нешто било би наивно очекивати у предизборној грозници у којој Срби воле да учествују са свим својим темпераментом. Ипак, Николић нам је, затварањем врата за сваку сарадњу са ДСС-ом, сугерисао коју коалицију можемо очекивати после избора (ДС-а и ДСС-а), тако да се сада само поставља питање ко ће од њих бити "млађи", а ко "старији" партнер. Одговор на ту дилему могу дати само грађани својим гласовима, јер је логично да онај ко на изборима оствари повољнији резултат преузима и већу одговорност за руковођење државним пословима.

Но, оно што се може наслутити јесте да ће на изборима, уопште када је реч о било којој странци, проћи боље они за које се везује мање политичких скандала и политичких промашаја, а више планова како да се реше проблеми у којима наша држава и друштво никада нису оскудевали. Готово сигурно се може рећи да ће боље проћи они који нуде конкретна решења, а не они који критикују све одреда, не нудећи алтернативе. У том контексту, радикали ће бити губитници када нешто критикују, а не нуде ништа ново. Уопште, избори који су пред нама могли би да сруше фаму о радикалском таласу у Србији. Мада то, с друге стране, не значи да навијачи тзв. демократског блока треба одмах да се веселе. Опадање радикала још увек не води ка јачању проевропских странака, поготово ако се врате на своје дечије болести сталног међусобног закерања или држања става херметичне "просвећене гериле", као што то раде ЛДП-овци. Све то може значити даљу изборну апстиненцију, а зна се да је у демократским системима апстиненција најопаснија, јер се доима као да је наступила велика тишина, док се иза хоризонта редовно појављују нове буре. Решење није једноставно, али је прилично јасно: ако се жели стабилност демократског система, све странке треба да на изборе извуку што више бирача, позитивним кампањама. Око тога би требало да се потруде макар онолико колико су се трудиле око референдума који је за нама.