Демистификација хероја

Суштина Шекспировог, прилично апартног, текста "Троил и Кресида" јесте у радикалној демистификацији хероја и херојства. Вође и актере Тројанског рата писац дефинише као глупаке и разметљивце, једну специфичну плејаду буфона. Сви су, у суштини, гротескно смешне будале, осим луде која је, типично шекспировски, извор common sensa; конвенције и митови се окрећу наопачке и на том путу се на аутентичан начин открива истина.
За представу редитељке Лоранс Калам може се рећи да је остварена у оквирима постмодернистичке поетике, имајући у виду њене интенционалне стилске недоследности, у погледу изгледа сцене (Питер Вилкинсон), костима (Јасна Бадњаревић), начина игре (од реализма до стилизованости), као и чињеницу да се излагање Шекспировог текста комбинује са извођењем делова текста Матијаса Лангофа "Ратни дневник Јанка Калотија, телеграфисте Шестог беотијског батаљона, који је погинуо од мине пет дана после краја рата у предграђу Троје". Стилска какофонија наглашава факат свевремености проблематике која се у представи третира, односно уместо јединства времена, места и радње, нуди се јединство у критици чињенице изазивања рата, као вида ултимативне политичке манипулације.

Лангофове живописне и циничне описе ратних сукоба, између сцена, театрално изговарају различити глумци, осветљени снопом светлости, као да су некакви stand-up забављачи, што је парадигматичан брехтовски поступак. Брехтовска решења су присутна у још неколико наврата у представи, када се током игре изненадно пале светла у публици, затим када јој се глумци директно обраћају различитим питањима или када најављују паузу. Ови поступци "отуђења" су неспорно занимљиви и оправдани, зато што проблем античких сукоба конкретније приближавају савременом гледаоцу, као и због тога што разбијање илузије у игри подстиче критичко мишљење, битно када је реч о друштвено релевантној тематици.

Са друге стране, концепт ликова у представи није довољно промишљен и заокружен, што се издваја као њена главна мана. Троил (Милован Филиповић) и Кресида (Тијана Караичић) исувише су поједностављени, за разлику од текста. У антологијској студији Шекспировог драмског опуса, Јан Кот тачно акцентује блискост ликова Кресиде и Хамлета, у смислу њихове комплексности, која измиче могућности затварања у једну формулу. Кресида је у представи, међутим, једнодимензионално обликована, само као млада љубавница која изиграва незаинтересованост за Троила, верујући да ће из контре привући његову наклоност, чиме се одузимају битна значења текста. Ликови ратника грчких које играју швајцарски, као и тројанских које играју српски глумци, у највећем броју случајева су такође неопипљиви, безлични, недовољно изоштрени и демистификовани, због чега не успевају да у потпуности материјализују раскошне потенцијале Шекспировог комада.

Најуспешније је у представи реализован лик Кресидиног ујака Пандара (Радоје Чупић), због врло функционалних елемената гротеске, као и лик луде Терсита (Ан-Лор Луизони), физички још наглашенији и изазовнији, чиме се сценски ефектно остварује оштра критика рата и политике. Хелена (Вероник Рос де ла Гранж) такође је опипљивије дата; она кокетно наступа у провокативном црном вешу, чиме се прецизно истиче битна идеја текста, демистификација разлога ратовања, односно консеквентно инсистирање на тези да се рат води "због рогоње и курве".