Назарје у долини дрвећа

Нека мала места причају лепе приче. А можда је важније да се поред вас нађе неко ко уме лепо да их исприча. Углавном, док сам са новинарима боравила у словеначкој Савињско Шалешкој долини водич пограду Назарју била нам је Маријана Шкофек која прича животне приче овог места.

„Назарје седиште у Горњој Савињској долини а то је долина дрвећа, док је Доња Савињска долина долина зеленог злата, односно хмеља,” почела је причу о овом граду Маријана Шкофек. „Горња Савињска долина се састоји из два дела које се налазе око ушћа две реке – Савиње и Дрете. Људи који живе поред Савиње кажу да су људи око Дрете лоши, док ови око Дрете кажу да они који живе око Савиње имају псе булдоге око кућа јер их хране преко стакла. И тако шали никад краја. Што се историје тиче овде су били грофови Вовбржани, Цељски који је имао право прве ноћи, односно све младе овог краја, које би се удавале, морале су прву ноћ провести са њим, а последњи грофови су били Хабсбуршки.”

На брду Градишче изнад ушћа Савиње и Дрете направљен је манастир са црквом Марија Назарет по угледу на чувену цркву Санта Мариа ди Назарет, звана Скалци, у Италији. Пре манастира 1625. године била је ту сазидана мала капелица. Манастир је почео да се зида 1632, а завршен је 1661. године. Сазидали су је фрањевци који су из Босне побегли пред најездом Турака. Библиотека је манастиру додата 1752. године, а обновљена је 1996.

У 17 веку манастир је био познат и по апотеци. Ту се у то доба продавао, рецимо, Саламонов фластер против рана који се и данас користи. Црква има два торња и два реда – фрањевачки и кларисе. Кларисе су најстрожији ред католичке цркве. Када девојчице овог крај одлуче да им се прикључе направи им се славље као свадба, сви певају и играју, а оне имају шест месеци да се одлуче да ли остају у редовима кларисаили не. Ако остају знају да никада неће напустити манастир, молиће се на свака четири сата, нико их више видети неће...

Испод цркве, где се река Дрета улива у Савињу, налази сезамак Врбовец. Сазидан 1248. године, данашњи облик добио 1480. године, а Љубљанској епархији припао је 1615. године. Сачуван је у ратовима, добро је одржаван, па се данас у њему налазе просторије општине, ресторан али и прелеп Музеј шумарства. Када смо ушли у Музеј стварно смо се осећали као у шуми. Прво нас је дочекао специфичан дрворед.

„Овде деца најлакше науче врсту дрвећа. Доле се види кора и изглед дрвета у шуми. Ако по томе не знате које је дрво у питању подигнете поклопац који се налази изнад коре дрвета. Ту су, као у неком сандучићи, стављени плодови и лишће тог дрвета. Ако ни тада не знате о ком дрвету се ради изнад сандучића је написано на словеначком и латинском пун назив дрвета. Изнад имена је мала плоча обрађеног дрвета које се купује у продавницама,” причала је Маријана Шкофек док смо се ми забављали погађајући дрвеће и подижући поклопце да видимо и плодове.

Из дрвореда смо ушли у просторију у којој је приказано како су пре неколико стотина година људи овде секли шуме. Сазнали смо да су то радили искључиво лети, прво секирама а између два светска рата у овај крај су стигле и тестере (неке од првих секира и тестера се налазе у музеју). Свако дрво се секло на четири метра дужине па би га таквог,у јесен и зиму,спуштали у долину.

У пролеће дрвосубацали у реку Савињу а она их је носила до пилане. Свако дрво се бележило како би се знало чије је (и тада и данас црква је власник 60 одсто шума у овом крају). Дрвосече су у шуми живели у кућицама са огњиштем око кога су стављали кревете од дрвета покривених смрекама (примерак се такође налази у музеју).

„Када је све завршено сплавовима је дрво спуштано до Загреба, даље до Сремске Митровице, па Дунавом до Румуније. Пут је трајао неколико месеци. Када се дрво продало људи су се враћали возом или коњима. Често су на путу били и опљачкани али ово је био њихов главни извор зараде за преживљавање,”завршила је причу у музеју Маријана Шкофек.

Путеви су у шуме овог краја стигли тек 1954. године и тада је много олакшан живот сељака. Због тешког живота овде је било мало људи, а Назарје је био засеок са понеком кућом. Развој краја почео је око 1900-те године због развоја дрвне индустрије.

После Другог светског рата прикључују им се и друге индустрије па се крај насељавао. Најпознатија фабрика данас овде је Сименс у којој се праве мали кућни апарати. Назарје има основну школу са прелепом салом за физичко васпитање, основну музичку школу, спортски центар, дом здравља, месну заједницу, ватрогасни дом, туристичку организацију а у Назарју живи само око 1.000 становника.