Чекајући принца

Много различитих проблема у љубавном животу је настало управо због тога што смо колективно поверовали у мит о љубави која доноси срећу. Многи од нас, потпуно несвесни да су заражени овим митом, покушавају да пронађу праву љубав, онај љубавни однос у којем ће остварити своју животну срећу. Али како је мит само прича, нешто што је у стварном животу немогуће остварити, ови покушаји, уместо среће, на крају доносе несрећу. Оно што нас је колективно уверило у ову причу јесте оно средство које тако моћно и уверљиво прича различите приче, а то је филм.

Филм ствара потпуну илузију могуће стварности јер причу, мит претвара у слике живота које гледаоци „виде својим очима”. И зато је филмска индустрија омогућила да овај мит буде испричан у безброј варијанти, некада и на потпуно неочекиваним местима. Све је то допринело да су и наша колективна свест и колективно несвесно прожети уверењем да љубав доноси срећу. Деца се сусрећу са бајковитом представом о љубави у цртаним филмовима који долазе из Дизниленда. Да би се уклопили у мит који очекује публика, у овим филмовима су промењени кључни моменти оригиналних бајки. На пример, у „Снежани и седам патуљака” приказано је да се она вратила у живот када ју је пољубио принц. У оригиналној верзији је њој из грла испао комад отровне јабуке када су патуљци на захтев принца спустили ковчег. У „Зачараној лепотици” принчев пољубац је пробудио принцезу, док је у оригиналу управо у тај час истекла стогодишња клетва. Љубав је приказана не само као нешто чаробно, већ као коначни смисао живота јер када се она пронађе наступа вечита срећа: „живели су срећно до краја живота”.

Како дете одраста мењају се и филмови које гледа. Оно што се не мења јесте стално присуство у филмовима мита о љубави која доноси срећу. Оно што је започео Дизниленд настављају Холивуд и други. Било да је љубавна прича главна у неком филму, било да је она само пратећа у позадини неке главне теме, мит је увек присутан и делује на нас. Колективна самохипноза се наставља.

Због свега тога наша деца која су срећна и вољена, којима је детињство удобно, када одрасту очекују да се ова животна бајка настави и сретну некога ко ће их волети као што су их волели мама и тата, тако да буду срећни до краја живота. Као што филм није живот, тако ни одрасла партнерска љубав није безусловна као што је то родитељска љубав. Зато су филмски сценарији неостварљиви у животу. Упркос томе, многи деценијама узалудно чекају да им се догоди прави или права.

Бићемо много срећнији и задовољнији када из наших животних сценарија избацимо филмске сценарије.