Срби – понављачи рецесионе школе

„Ако људи спајају крај с крајем и сваког месеца се задужују биће огромних проблема. Пре или касније ђаво ће доћи по своје, неко ће им закуцати на врата и одузети стан или ауто. Кредит је луксуз.“ Ова изјава бившег гувернера Радована Јелашића из септембра 2007. године, дакле пре него што је ико могао да наслути каква се непогода на светском финансијском тржишту спрема, за многе је данас болна лекција јер је током три године кризе у многим српским породицама ђаво заиста дошао по своје. Те јесени кад је први човек централне банке био гост наше редакције, ове Јелашићеве реченице биле су окидач за жучну расправу с новинарима „Политике“.

То нико не ради из беса, већ да би задовољио основне потребе, чинило се тада, јер да нису узимали кредите многи грађани данас не би имали ни стан, ни ципеле, ни компјутер.

– А реците ви мени шта ћете урадити кад узмете зајам с девизном клаузулом и неко 2008. године замрзне плате, а курс оде – питао је тадашњи гувернер.

После само годину дана испоставило се да је питање било пророчко, а три године касније готово да нема корисника стамбеног кредита који на својој кожи није осетио да је гувернер био у праву.

Ипак, нису само грађани и новинари у то доба правили лоше процене. Неколико економиста, на пример, узело је стамбене кредите у швајцарским францима, домаћи привредници позајмљивали су на стотине милиона евра од банака и куповали предузећа по Србији. Врло угледни овдашњи агенти за некретнине прогнозирали су почетком 2008. године, да ће инвестициона грозница захватити Београд 2009. и 2010. године, а државни званичници очекивали економски раст од 5,5 одсто. Врло брзо се све окренуло наглавачке. Рате за стан у „швајцарцима“ готово да су дуплиране, тржиште некретнинама скоро да је замрло, а економски раст још није достигао преткризни ниво.

Зато је једна од најважнијих поука коју су из кризе научили креатори економске политике, привредници и грађани – да ђаво увек долази по своје, али да врло често зна све да понесе са собом.  Рецесија је све до једног подсетила да основна лекција из уџбеника економије гласи „троши онолико колико зарадиш“.

Више није важно само купити нешто и веровати да ћете профитирати самим тим што сте се уписали као поносни власник фирме, некретнине или плаца. Овим речима Топлица Спасојевић, власник ИТМ-а, описује коју поуку су крупни капиталисти извукли из рецесије.

Добар део његових колега је пре неколико година своју пословну филозофију заснивао на принципу: „Задужи се, продај, заради“. Они који су се протезали више него што су дугачки скупо су платили погрешну процену.

Дугови су бизнисмена Зорана Дракулића натерали да се одрекне већинског власништва у компанији, Мирослава Мишковића да прода „Макси“ и умало нису потопили пословну империју Ђорђија Ницовића. Рецесија је Родољубу Драшковићу купила карту за Швајцарску у једном правцу па је напустио Србију, а Милана Бека истерала из сенке у којој се дуго година скривао.

– Не само да је испало да су преамбициозни погрешили, него је и скромност за овакве услове пословања била претерана – извлачи ових дана рецесионе поуке Топлица Спасојевић. – Испало је да су једино песимисти били у праву и да једино они нису на губитку. Али, мислим да такво понашање ипак не може економски опоравак да повуче напред – уверен је Спасојевић.

Признаје да је и он постао помало конзервативан па кад бира пословне партнере углавном избор падне на оне који „фирму негују као породицу“.

– Иако је моје правило било да свима треба пружити шансу, сада избегавам да послујем с компанијама које имају мали капитал и мало запослених и које се не баве својом основном делатношћу. Јер, такви могу лако да се покупе и да оду – објашњава Спасојевић како је постао опрезнији.

После три године финансијских непогода, опрезнији је и његов колега Радослав Веселиновић, власник „Галеб групе“.

– Научили смо да ризик у пословању сведемо на најмању меру, по цену мањег или никаквог профита. За разлику од пре неколико година када се много новца улагало, сада се врло мало и опрезно инвестира – каже Веселиновић.

Оно што их обојицу забрињава је то што им се чини да креатори економске политике из кризе нису извукли никакве поуке. С њима је сагласан и Милан Кнежевић, власник Конфекције „Модус“.

– Криза нам је помогла да погледамо истини у очи. Слика коју смо видели у огледалу, нажалост, није била нимало пријатна јер су је политичари претходних година потхрањивали илузијама. Бојим се да и данас то чине и да креатори економске политике још нису спреми да се суоче са истином. Доказ да државни званичници ништа нису научили током кризе је то што структурне реформе још нису спроведене. Чини ми се, нажалост, да ни колеге привредници нису много поука извукли, јер и даље су њихове очи упрте у државу која једина може да пружи руку спаса и понуди лек за све проблеме. А криза заиста може да буде и лековита појава у економији која може да оголи илузије, ликвидира болесно и остави здраво ткиво. У Србији се то, нажалост, није догодило – критичан је наш саговорник.

Зато је убеђен да ће рецесија можда и проћи, али да из кризе још дуго година нећемо изаћи. Као што смо у њој и били пре светских финансијских непогода.

– Схватио сам да наше власти не извлаче никакве поуке из кризе – овим речима Никола Павичић, почасни председник „Таркета“ из Бачке Паланке, почиње разговор за „Политику“. – Наш стари модел раста је пропао јер смо се задуживали, превише трошили и увозили. Без обзира на то што се власт декларативно залаже за подршку извозницима, суштински мере економске политике не иду у том правцу. Од 2000. године наовамо пуна су нам уста извозника а у том периоду једва да може да се састави годину и по дана да је курс погодовао извозницима. Углавном је он такав да стимулише увоз. Због тога је Србија данас земља с најнижим извозом по становнику у Европи, а да то никога претерано не забрињава. Да смо нешто научили из кризе не би се држава и даље овако бесомучно задуживала – критичан је Павичић.

Како каже, ми смо толико несвесни својих мука да чак нема озбиљних анализа о великим проблемима наше привреде као што је неликвидност, на пример.

– Без обзира на то што овде свако сваком дугује не постоји анализа која ће да покаже о коликим потраживањима је заправо реч. Мислим да је то тако зато што анализе откривају кривце, а у овом случају открило би се да је држава највећи кривац за овакво стање – каже Павичић.

Економиста Мирослав Здравковић признаје да је током кризе научио да Србија није изоловано економско острво, већ да све на свету функционише по систему спојених судова.

– Раније сам углавном био концентрисан на домаћа економска дешавања. Сада сам научио да пратим шта се дешава у свету, јер врло добро знам да без обзира на то колико смо мали, на неки начин потези великих могу да нам кроје судбину – каже Здравковић.

Уосталом, међу економистима се и пре кризе препричавала изрека да кад Америма има грип, цео свет добије прехладу. Зато се ових дана, када се у светским медијима провлачи вест да једној од највећих светских привреда прети банкрот, економски стручњаци надају да неће поново националним привредама морати да преписују антикризне терапије.

Аница Телесковић