Апстиненти и на суду

Колико је институт обавезног гласања ојачао изборне системе и какве су новчане казне за бираче који не испуне своје обавезе? 

Наизглед оштра казнена политика у пракси изгледа сасвим другачије – просечно мање од једног процента бирача плати казну или пролази кроз судски поступак. Тако, на пример, после федералних избора 1993. године Аустралијски изборни савет размотрио је 490.230 случајева негласања. Казне од 20 аустралијских долара наплаћене су од 23.230 бирача, односно од 4,7 одсто од броја који нису изашли на биралишта. Остали су дали објашњења која су се сматрала валидним, а 4.412 бирача или 0,9 процената од свих оних који нису гласали, завршили су на суду. Не постоје подаци да ли су им изречене казне или су изборни органи изгубили спор. Слични резултати поновљени су и на изборима 1996. године и у наредним изборним циклусима.

Разлог за задржавање обавезног гласања, истраживачи данас пре виде у интересу доминантних политичких партија, које на тај начин обезбеђују подршку бирача без труда да подстакну њихову мобилизацију. Партије не троше своје ресурсе на мобилизацију него на убеђивање бирачког тела да прихвати њихов политички програм. То је допринело стабилности партијског система, стабилности чланства и јачању партијске идентификације. Повратно, то је обезбеђивало доминантну улогу тим партијама у законодавним телима, што је само додатно учврстило стабилност партијског система. Обавезно гласање је, међутим, произвело и негативне ефекте. Порастао је број неважећих гласова, нарочито у ранијим изјашњавањима за Сенат. Данас је број неважећих гласачких листића у Аустралији чак и нешто мањи него у другим земљама: у изборима за Дом представника, 1996. године, било је 3,2 одсто неважећих гласова, за разлику од избора за доњи дом, нпр. у Италији (7,8 одсто), Белгији (7,5), и Луксембургу (6,6) и нешто више него у Грчкој (два процента).

Слаб одзив бирача одавно је проблем скоро свих демократија. Ипак, САД су у том погледу посебан случај, што се сматра "лоше по здравље америчке демократије". Да би се наведени проблем решио, председник Америчке асоцијације политичких наука Арен Лајпхарт се 1996. године залагао за увођење обавезног гласања у амерички изборни систем.

У низу посткомунистичких држава, такође, је регистрован пад излазности грађана на изборе. Генерално посматрано, апстиненција је у порасту у односу на изборе у комунистичком периоду, а затим и у односу на прве демократске и, по правилу конститутивне изборе. Из табеле коју објављујемо јасно се види тренд апстиненције у посткомунистичким државама и државама бивше СФРЈ. Узроци слабе излазности су специфични, али и заједнички: транзициони проблеми, пад поверења у политичке партије и њихове лидере, став да се изборима мало тога може променити, политичка апатија итд.

Ниједна посткомунистичка држава није у изборном праву прописивала обавезно гласање. Некомпетентни избори у комунистичком периоду имали су политичко-ритуални карактер исказивања монолитности комунистичких партија и њихове прихваћености у народу. Гласање је третирано не само као право него и као грађанска дужност. Више због ове друге компоненте и претпостављеног страха од могућих последица, иако формално-правно није било санкција, излазност бирача била је енормно висока. Рекло би се да је "социјална норма" деловала и без законских санкција. Међутим, конституисањем демократских система, отклањањем узрока страха због могућих санкција, "социјална норма" није наставила да делује. Оно што су радили из страха од претпостављених санкција – масовно излазили на бирачка места, иако нису имали могућност стварног бирања, него су вршили акламацију најчешће једног кандидата – грађани нису наставили, иако су сада добили стварну могућност да гласањем бирају између више политичких опција, партија и кандидата.

И посткомунистичке државе имају ефикасан инструмент за смањивање апстиненције – обавезно гласање. Неке од њих су га у изборној историји и користиле. Да ли га треба препоручити као универзални "лек" против апстиненције? Изборни системи су увек производ одмеравања партијских моћи у конкретном друштву, њихових процена (не)очекиваних користи за максимализацију гласова и мандата од обавезног гласања. Томе треба додати и културолошке, политичке, техничке и низ других фактора и претпостављене ефекте и дилеме да ли апстиненцију санкционисати или не; ако треба, каквим санкцијама и како их извршити у друштвима у којима нпр. имају закон о забрани пушења на јавним местима, али се не поштује. Спектар дилема је велики.

Оне су на нашем примеру, бар за сада, решене. Наиме, усамљене идеје о увођењу обавезног гласања у наше изборно право, пласиране из круга Политичког савета Демократске странке, брзо су заборављене када су анкетирани грађани који неће да излазе на биралишта изјавили да то не би учинили ни под претњом санкцијама.

Професор на Факултету политичких наука у Београду