Без атлетске стазе на европском врху

Прича о Амели Терзић, европској јуниорској првакињи Европе на 1.500 и 3.000 метара, типична је за многе српске врхунске спортисте. Ана Ивановић је до тениског броја један стигла из празног базена, Новак Ђоковић „потуцајући” се по белом свету, стрелци освајају златне медаље без стрелишта, пливачи без базена... И могло би да се набраја у недоглед. Нови Пазар, одакле је родом јунакиња из Талина, нема атлетску стазу, али то није сметало сјајном стручњаку Рифату Зилкићу да створи расадник највећих тркача у Србији, а вероватно и на Балкану. Поменимо само Дарка Радомировића, Едина Зукорића, Азру Еминовић, Теодору Симовић, Селму Мустафић, Ненада Радовановића и плејаду садашњих шампиона у свим узрастима.

Данас је Амела свачија дика, а скромно, са два злата око врата, захвалила је онима који су у сваком тренутку били уз њу, породици, клупским друговима и свом атлетском оцу Зилкићу. Никог није прозивала, неко ће ваљда и да се зацрвени, а можда убудуће и помогне. Заборавила је све невоље, проливен зној, пређене хиљаде километара, недостатак опреме, новца, бол и страх када је у децембру прошле године док се припремала за Европско првенство у кросу (из Португалије донела сребро) ујео пас! Велики умеју баш да праштају.

И њен „гуру”, некад велики тркач Рифат Зилкић, победник првог Београдског маратона 1988. (трчало се 23 км), свикао трчећи по косовским забитима и пун вере у боље сутра, захвалио је Атлетском савезу који је обезбедио услове за припреме, а у њему је тек на седмом месту по висини хонорара од девет рангираних тренера, с месечном апанажом од 25.000 динара. Е, па нека се сада бар покажу у Новом Пазару, матичном савезу, ресорном министарству и они који шаљу телеграме... Амели и овој храброј дружини најближа атлетска стаза је удаљена скоро 200 километара. Или ће и у сениорске подвиге морати једног дана да крене са руте Рекреациони центар – насеље Барановци.

У овој причи важан је још један човек, Един Зукорић, директор Атлетског клуба Нови Пазар, некада Зилкићев пулен и шеф наше атлетске делегације у Талину. Борио се као лав да најуспешнији новопазарски спортски колектив опстане, куцао на сва могућа врата. И у Естонији је, а то мало ко зна, одиграо кључну улогу. Због премора после победе на 3.000 метара, Амела је уочи трке на 1.500, закаснила три минута у „он кол рум”, простор где су такмичари смештени непосредно пре изласка на стазу. После дугог убеђивања успео је да испослује њено учешће, упркос званичном протесту Немаца.

А, јуче је шампионка стигла у Београд. Новинари, блицеви, атлетски званичници у најјачем саставу.

– Ове успехе доживљавам као нешто велико. Свесна сам да сам још јуниорка и циљ ми је да стасам у праву сениорку, да за Србију освајам медаље и у најјачој конкуренцији на највећим такмичењима. Ово је само доказ да сам на правом путу – рекла је Амела Терзић.