Ватромет домишљатости

Збуњен сам чињеницом да су господа аналитичари, Ђорђе Вукадиновић и Слободан Антонић, одустали од дуетског одговарања на моје "промашене" текстове који ми, како један лепо каже, "баш и не иду од руке". Да ли ће недостајући одговорити сепаратном терцом и да ли то значи да постоји "нека пукотина" у њиховом двогласном и до сада унисоном ставу према мојим "промашајима", остаје да сe види.

Верујем ли ја, пита аналитичар Вукадиновић, "да и у постпетооктобарској Србији нема интервенција, зивкања и викања из кабинета, и да се данас не врши притисак на уреднике и новинаре"?

Не верујем да тога нема. Мислим да је притисак на новинаре константан. Он се врши и зивкањем и викањем, врши се константним убацивањем дезинформација, али и диктирањем у перо, за које, бојим се, повишен тон није увек неопходан.

Могу ли да се закунем, пита даље г. Вукадиновић, да нисам лично никада ујутро или увече телефоном звао уреднике да се због нечега жалим или нешто захтевам?

Не могу да се закунем. И признајем, не само да сам звао ујутро или увече, него сам, јадна ми мајка, некада звао и у подне. Често сам се жалио на пропусте и превиде, а понекад сам захтевао да се неистина демантује или исправи. Срећом, уредници су по правилу одрасле особе, и да су у тим позивима открили и трунку "скривених претњи", пронашли би начина да се одбране и дисквалификују ме.

Г. Вукадиновић се поново и ничим изазван враћа на омиљену тему "непоправљивих преступника и моралних наказа". Апсолутно је могуће да сам "елементарно неписмен и неинтелигентан" и да нисам "у стању да схватим бенигни и у основи благонаклон смисао нареченог". У ватромету Вукадиновићевих наречених благонаклоних домишљатости, прост човек као што сам ја, понекад се теже снађе, али и поред тога, потпуно се слажем с њим да "говорити о нечијој грешци не значи аутоматски тврдити да ју је починио имбецил". Баш зато и кажем да без обзира шта г. Вукадиновић и колега пишу, ја реч имбецили користити нећу.

Но, пређимо на поенту. "Можда моја превише нервозна реакција указује да ипак постоји неки проблем и нека пукотина у акутном косовском консензусу, нешто што ме у тој косовској причи жуља и због чега сам тако жучно реаговао", открива победоносно објективни аналитичар. Нека се г. Вукадиновић слободно опусти. Не знам о каквим проблемима и пукотинама говори (сем ако није реч о "пукотини" између њега и Антонића, у шта не желим да поверујем). Ради се о нечем сасвим другом. Ја сам, наиме, особа благог темперамента. Међутим имам особину да умем да планем ако нека бараба посумња у мој патриотизам, чак и ако то каже у форми "опрезног аналитичког указивања". Прихватам да неко то може да назове "превише нервозном реакцијом", али тако је како је.

Због тога апелујем да своје дискурсе врате у оквире цивилизованог понашања. Предлажем и Вукадиновићу и Антонићу да се помире с чињеницом да не могу бити арбитри патриотизма и да је прилично неваспитано сумњати у нечије родољубље. Патриотизам се не мери кантаром, не да се поредити и задирање у нешто тако приватно и лично – елементарна је непристојност.

Небојша Крстић
саветник председника Србије

("Политика" овим  текстом Небојше Крстића завршава полемику)