Уметници препуштени непостојећем тржишту

Удружење ликовних уметника у Београду постоји од 1919. године. Први председник Удружења био је Урош Предић. Исти чланови су после окупације наставили рад свог удружења под називом УЛУС – Удружење ликовних уметника Србије.

УЛУС данас има више од 2.300 чланова. Члан удружења се постаје на основу конкурса. Учлањењем у УЛУС кандидат стиче статус професионалног уметника и на основу тога с већим успехом конкурише за излагање у званичним галеријама, а у могућности је и да делимично реши свој социјални статус. Држава слободним уметницима уплаћује минималну основицу пензионог осигурања и здравствено осигурање. До деведесетих година прошлог века однос државе према ствараоцима био је квалитетнији, озбиљан стваралачки рад се ценио, па су угледни запослени уметници прекидали радни однос да би своје последње стваралачке године провели у статусу слободног уметника и тако остваривали већу пензију. У последње две деценије тај се однос мења на штету квалитета, фаворизује се поп култура, и већина новца иде у том смеру, а озбиљна уметност се препушта непостојећем тржишту.

У односу на Београд, у унутрашњости Србије стање је теже. Многи градови нису водили бригу о незапосленим уметницима. Доказаним ствараоцима годинама нису уплаћивана а и данас се не уплаћују средства за социјално и здравствено осигурање,на што их Закон о култури обавезује.

УЛУС има и своје излагачке објекте –Уметнички павиљон „Цвијета Зузорић” и галерију УЛУС-а –у којима се редовно одвијају програми. Средства која добијамо за ову намену сваке године се у укупној маси смањују,па од града и републике реално (уз инфлацију) добијамо три пута мање средстава него пре четири године. Могућности да се дође до додатног новца све су мање и тиме је отежано испуњавање обавеза Удружења према запосленима у нашој стручној служби.

Део чланства УЛУС-а је запослен, и они су већином у бољем положају од око 600 оних који су у статусу слободног уметника. То су незапослени уметници, без редовних прихода који активно стварају и излажу. Позицију ових уметника значајно отежава недостатак тржишта, па се њихов стваралачки рад често своди на борбу за голи живот. Срећна је околност што у Србији постоји велики број ликовних колонија,па се тако уметници друже, стварају и међусобно помажу.

Свака држава има уметнике „фаворите” који из неких разлога добијају веће шансе. У уређеним државама води се, међутим, рачуна и о осталима, јер из мноштва се рађа квалитет. Ако, пак, наших 600 слободних уметника немају могућности да раде него се баве нечим другим да би преживели,онда губимо то мноштво. Губимо даровите уметнике који могу да дају велики допринос култури Србије.

Некада је држава откупљивала дела од значајних стваралаца. Постојала је комисија која је обилазила изложбе и откупљивала најзначајнија дела. То је био велики подстицај за уметнике. Последњих година начин откупа је промењен и обесмишљен, и на крају угашен,па за младе и талентоване ствараоце нема неопходне подршке.

Како самостални уметници данас живе? Већина мора да се бави додатном делатношћу, која их исцрпљује, а често су то и најтежи послови, наравно, ако нису стари и болесни; неки су, нажалост, већ пали на најнижи степен сиромаштва.

И други показатељи нас опомињу да ликовне уметности губе значај у овој средини и оваквој државној организацији. Главни показатељ је однос према музејима у којима се чувају најзначајнија ликовна и друга дела културе. Народни музеј и Музеј савремене уметности годинамасу затворени за јавност, тако да генерације младих нису имале прилику да се осведоче о значајним светским вредностима,које стоје закључане у депoима. Самим тим, млади нису ни стекли навику да одлазе у музеје.

Ипак,не падамо у очајање, уздамо се у ентузијасте који и у овим приликама дају несебичан допринос и подстицај посусталој култури наше земље. Имамо пример започете кампање рестаурације и преуређења нашег павиљона „Цвијета Зузорић” на Калемегдану. Акцију је повео својим идејним пројектом академик архитекта Брана Митровић. Искрено се надамо да ће одговорни људи смоћи снаге да помогну реализацију ове иницијативе, као што су својевремено имали слуха наши стари Београђани који су помогли Браниславу Нушићу да реализује изградњу за то време елитног галеријског простора-павиљона „Цвијета Зузорић”.

*Председник Управног одбора УЛУС-а