Наше 113. место

Досадашња пракса у Србији да се продају најбоља предузећа, банке и сл. и да се највећи део добијених средстава кроз буџет претвара у потрошњу – са економске тачке гледишта је катастрофална и крајње неодговорна пре свега према млађим и будућим генерацијама. Нова оријентација да се већи део приватизационих прихода усмери у инвестиције, поготову у друштвену и привредну инфраструктуру, у принципу је боља.

Неприхватљиво je, међутим, да се преко Националног инвестиционог плана знатно повећава улога државе у инвестирању.

Ако је циљ актуелног Националног инвестиционог плана повећање конкурентности, како, рецимо, објаснити да је за науку одвојено само 30 милиона долара. тј. око 1,8 одсто, поготову када се зна да је стање у овом сектору изузетно лоше. И после 2000. године учешће издатака за научноистраживачки рад у буџету и бруто друштвеном производу имало је тенденцију пада, па је после ребаланса буџета учешће овог сектора у буџетским издацима пало на само 1,16, а у БДП на 0,29 одсто. Они који су одлучивали о расподели средстава из НИП-а као да не схватају да је људски капитал, односно интелектуални капитал, посебно истраживачко-развојни рад, најважнији фактор раста конкурентности привреде.

У Србији од кнеза Милоша, па до Милошевића, и после њега, знање, боље рећи, наука, се не цени. Та констатација постаје јаснија ако се зна да је у периоду 1996–2003. године квантитативни однос издатака за научно-истраживачки рад у бруто домаћем производу у Србији био знатно мањи него у многим земљама које се сматрају изразито неразвијеним. Као илустрацију наведимо да је тај квантитативни однос био у Судану 0,34 одсто, Белорусији 0,62, Тунису 0,63, Куби 0,65, Непалу 0,66, Малезији 0,69, Уганди 0,81, Етиопији 0,83, Индији 0,85, Украјини 1,16 и Кини 1,31 проценат. Ако се по том показатељу Србија не може поредити са земљама, као што су Шведска, Финска, Ирска, Јапан и сл. код којих он прелази три процента, а код неких достиже чак пет – морала би се поредити са претходно наведених једанаест које имају мањи или сличан per capita доходак. У тексту који прати НИП каже се да "у овом тренутку укупна улагања у истраживачко-развојни рад се креће на нивоу 0,36 одсто БДП", што је проблематично, али ако је и тако, то је два пута мање од већине наведених земаља у развоју. Улагањем у науку преко НИП-а у идућој години тај проценат ће можда бити и удвостручен, али је врло вероватно да ће у 2008. бити врло низак, сем ако нова влада и нови парламент битно не поправе однос према овом најважнијем фактору раста, развоја и конкурентности привреде. Они који доносе одлуке морају схватити да због игнорантског односа према науци, због бедних плата, немогућности решавања стамбеног питања и у том домену због неравноправног положаја у односу на чиновнике који је успостављен НИП-ом, најбољи студенти и постдипломци из унутрашњости немају средстава за живот у градовима где се налазе најбољи универзитети и научни институти. Они масовно одлазе у иностранство, па се Србија (са Црном Гором) у 2005. години по релативној величини "одлива мозгова" налазила на 113 месту, тј. само су три земље у том погледу биле у неповољнијем положају. Добро је што ће се преко НИП-а делимично унапредити техничко-технолошка инфраструктура у науци, али од тога млади потенцијални истраживачи, нарочито из унутрашњости, неће моћи да живе и ако се преко буџета не повећа фонд плата за њих они ће наставити да масовно одлазе у друге земље.

Такође, влада је могла предложити, а парламент је могао изменити одредбу Закона о приватизацији (донет маја 2001. године) да се огромном броју становника (око 4–5 милиона) подели бар део бесплатних акција, односно да се део средстава добијених продајом МОБИ-а 63, Војвођанске банке и других предузећа и имовине, уплати у "Приватизациони регистар". Могли су, али нису и позивају се да је то законска обавеза која долази на ред тек у 2009, а према неким изјавама у 2010. години. Ако се зна да годишње у Србији умре око 105 хиљада лица и да би вероватно 75 одсто њих добили бесплатне акције, поставља се питање да ли владе и парламентарни састави у Србији таквим игнорисањем ових обавеза и конкретних предлога да се то законско решење измени – чекају да број грађана који имају право на бесплатне акције за тих 7–8 година умирањем буде смањен за 500-600 хиљада.

Члан Академије економских наука