Криза моногамије

Иако је моногамија уткана у темеље наше цивилизације, у последње време све више се могу чути размишљања да човек по својој природи није моногамно биће. Јер како друкчије објаснити толико развода, раскида и превара.

Када говоримо о природи, увек је добро погледати како то чине животиње. А у животињском свету постоји правилност да мужјаци и женке праве чврсте емоционалне везе управо код оних врста код којих је потребно дуже време да би њихово младунче одрасло. Посебно код оних врста код којих је мозак веома развијен тако да имају велику способност учења. Како учење дуго траје, младунче је веома дуго неспособно за самостални живот. Мајка се нагонски емоционално веже за младунче и чува га од опасности све док оно не одрасте и постане самостално. У таквим случајевима се и мужјак емоционално везује за женку, повећавајући њихове шансе за преживљавање. Такви „моногамни” животињски парови дуго остају заједно.

Међутим, код таквих животиња постоји и „полигамија” или тачније полигинија. Примати живе у групама у којима постоји јасна хијерархија. На њеном врху је алфа мужјак. Он је постао доминантни мужјак, вођа, управо због тога што је најснажнији, односно најспособнији. У таквој групи женке се паре са алфа мужјаком, док други мужјаци углавном не долазе на ред. Претпоставка којом се објашњава овакво устројство групе је да доминантни мужјак својом снагом и способностима доказује да има добре гене, што је женкама нагонски привлачно.

У полигамним друштвима мушкарац који може себи да приушти више жена мора бити довољно економски моћан да би могао да издржава те жене и њихову децу. Његов статус, социјална и економска моћ се схватају као израз његових способности и постају порука како женама, тако и другим мушкарцима.

И они који су за моногамију и они који су против ње могу у животињском свету наћи одређене „доказе” за своје тезе о некаквој урођеној „људској природи”. Верујем да одговоре на ова питања не треба тражити у биолошком устројству човека, већ управо у друштвеним, културним и цивилизацијским променама. Док је брак у сиромашном друштву потреба без које ни она ни он не могу рађати децу, у богатом друштву људи улазе у брак јер им је тако пријатније и остају у њему све док им заједништво не досади. Савремени човек Запада налази онај квалитет живота који тражи у томе да се добро осећа. Улази у везу да би уживао, а излази када то осећање престане. Како је уживање нешто нестабилно, онда су и односи, везе и бракови засновани на њему нужно нестабилни.

Изгледа да потрага за ужитком и моногамија не иду заједно.