Побегли из Тузле, па отхранили троје „вуковаца”

Башаид код Кикинде – Упутила сам се до последње куће у засеоку Бикач код Башида, у кикиндској општини. Ту, у старој набијачи (кући саграђеној од сламе и блата), живе Вујановићи, који су пре 19 година избегли из Пожарнице код Тузле. Чула сам, да је у питању изузетно вредна и вансеријски оптимистична породица.

Морам је упознати.

– Сад извините што вас овако дочекујемо. Дограђујемо једну просторију. Имаћемо напокон купатило. Ипак је 21. век! – каже кроз осмех МиркоВујановић, глава породице, док се склањамо од кише која ситно пада.

Седамо за трпезаријски сто, а Миркова супруга Светлана приставља кафу. Нуди ме штрудлама са маком. У том придружује нам се 15-годишњи Раденко, њихово најмлађе дете. Рођен је у Кикинди. Поред њега, Мирко и Светлана имају Јелену (24) и Милана (20).

– Вредни су и добри. Сви су били Вуковци. Јелена нам је сада на мастер студијама Економског факултета у Београду, а Милан завршава прву годину економије. Раденко на јесен полази у средњу Техничку школу – поносно ће Светлана.

Вујановићи су у Пожарници важили за имућну породицу. Имали су спратну кућу. Обрађивали земљу. Ишли на летовања. Набијача у којој данас живе далеко је од свега тога. Али, кажу, од прошлости се не живи:

– Наше село је потпуно уништено, сравњено са земљом. Гледали смо како нам кућа гори. Моје комшије и пријатељи успаничено су паковали најпотребније и бежали. Они који су остали, убијени су – присећа се Мирко.

– Ни у најгорим морама нисмо слутили да ће нас задесити то, чак ни онда када је избио рат. Човек се увек нада да ће бити боље, а онда се нађе у ситуацији да спасава свој и живот најрођенијих – додаје супруга.

Док је пламен гутао све пред собом, у страху да их не сустигне неко зло, Мирко, његови родитељи, супруга, четворогодишња ћеркица и једногодишњи синчић, трактором и аутомобилом су грабили ка Војводини. Зауставили су се тек у Бикачу.

– Купили смо ову стару кућу од набоја са шест јутара земље. Мештани су притекли у помоћ. Иако су и сами лоше живели, свако нам је донео оно што је могао: кило шећера, мало кромпира, брашно, јаја... А међу комшијама имамо и Роме, и Шиптаре, и староседеоце, и Лале и Мађаре. Тренутак када ти човек тако помогне остаје за цео живот у сећању – причају Вујановићи.

Мада нису попут многих избегличких породица уточиште пронашли у колективним центрима, него су се одмах скућили, њихова борба за пристојан живот није била ништа лакша. Од локалне самоуправе и државе помоћ нису желели да траже. Да ли им је то било испод части или су сматрали да је она другима потребнија, није ни битно.

– Када си приморан да спасаваш живу главу, материјалне ствари потпуно губе на значају. Схватиш, да су најважнији породица и неговани односи унутар ње. Једино то заједништво може да те одржи у ненормалним временима – објашњава Светлана, наглашавајући да децу учи да буду добри и вредни људи.

– Труд мора да се исплати. Можда се данас поштење и вредан рад не цене, али те квалитете на крају неко мора да препозна и награди – додаје ова скромна домаћица.

Вујановићи су већ првих дана по доласку у Бикач почели да обрађују земљу коју су купили. Мирко се прихватио свих послова који су му нуђени. Чим су нешто зарадили, купили су краву. Снежана је музла, продавала млеко и сир.

– У нашој кући и деца раде. Никада их нисмо узнемиравали док су учили, али чим не би имали обавезе, хранили би стоку, возили трактор, товарили сено... Раденко и ја смо недавно сами подигли онај зид. Без његове помоћи сигурно не бих успео. И са комшијама лепо живимо. Испомажемо се. Рецимо, ако мени треба нека услуга, а не могу да је платим, ја комшији одрадим неки посао на њиви за који би иначе морао да ангажује неког. Ма, ако си човек према другима, снаћи ћеш се – поручује Мирко.

Вујановићи данас имају регистровану фарму са неколико бикова, крава и телади. Живе искључиво од пољопривреде. Од италијанске организације „Интерсос” недавно су добили грађевински материјал, како би након две године, напокон завршили купатило. То је сва помоћ на коју су пристали иако и даље живе изузетно скромно.

– Не жалимо се. За луксузне ствари немамо, нити тежимо томе. Трудили смо се само да наша деца не осећају да су по било чему другачија од својих вршњака. Ако је разред ишао на екскурзију, ишли су и они, па макар то значило додатне послове за нас. То одрицање и жртвовање вишеструко се исплатило, јер су нам она добра, вредна и што је најбитније брину једно о другом – сложни су Мирко и Снежана. На питање да ли су, после свега, смогли снаге да оду до Пожарнице, Вујановићи одговарају потврдно.

– Тамо, међу малобројним повратницима, нема млађих људи. Осим тога, ми смо већ заволели Бикач, мада је у њему време одавно стало.

Силвија Милетин