Како преживети рак

Америка је ових дана узбуђена и потресена вешћу да је Елизабет Едвардс (57) неизлечиво болесна и да су се малигне канцерозне ћелије прошириле на кости са рака дојке који је пре две године сматран излеченим. Жена једног од председничких кандидата Демократске партије храбро је са мужем Џоном Едвардсом изашла пред камере и насмејано и одлучно објавила да као брачни пар не одустају од трке за Белу кућу, без обзира на њену најновију дијагнозу.

И док једни поздрављају одлуку Едвардсових, сматрајући да ће то улити наду и храброст другим болесницима од рака да наставе да живе, уместо што "умиру живећи", други се питају није ли то себично од председничког кандидата, када пре свега треба да се посвети својој породици и болесној жени. Јер медицинске прогнозе говоре да са метастазама на костима Елизабет Едвардс може, уз терапије заустављања малигних ћелија, да поживи још око пет година ако се уврсти међу издржљивије.

Едвардсови су, значи, свесни да би њена болест могла да достигне терминалне моменте чак и пре него што ће Демократска странка одлучити ко ће унутар њених редова бити једини председнички кандидат крајем 2008. кад Америка бира новог четворогодишњег становника Беле куће. Но, одлучили су да остану у овој неизвесној политичкој трци у којој знатно популарнији кандидати, као што су Хилари Клинтон или црни харизматични Барак Обама, имају можда недостижну предност.

Њихова судбина потресла је Америку и што је много важније улила неопходну дозу храбрости многим болесницима који се боре или одустају од борбе са опаким канцером. Поиграла се са породицом која би се, да није било тих трагичних обрта, могла сматрати једном од најуспешнијих и најсрећнијих у просперитетном америчком друштву.

Али, како је у својој искрености објаснила Елизабет Едвардс, она не жели да буде запамћена као неко чија је болест зауставила већ захукталу кампању у коју су као пар одлучили да се упусте.

Пре једне деценије Едвардсови су остали без сина Вејдса који је са шеснаест година погинуо у саобраћајној несрећи. Двоје деце живе са њима, док је старија кћерка на Харварду. Сви знају да се њиховој мајци "рак повратио" и да је то болест за коју у овом стадијуму нема лека, како је објављено и у свим медијима. Рак дојке је Елизабет Едвардс откривен још пре две и по године, пошто је неуспешно завршена кампања у којој је Џон Кери уз Џона Едвардса као свог потпредседника, изгубио трку од Џорџа Буша.

Она се међутим сматрала излеченом, док није пре неки дан отишла код лекара због болова у ребрима. Открило се да уз прелом ребра има чудне мрље у костима. Брзо је констатовано да је злоћудна болест метастазирала.

Жалосно је што председничку кампању пратимо као коњске трке, констатује један од уводничара "Њујорк тајмса" који оптужује мнење и медије да су заокупљени питањем колико ће поена изгубити или добити Едвардсови новонасталом ситуацијом коју су поштено и благовремено открили нацији.

Било би знатно корисније када би се, уместо ових тривијалности којима "апсурдно преурањена председничка кампања иначе обилује", концентрисали на конкретне планове здравствене политике, саветује овај колумниста. Мало је познато, на пример, да господин Едвардс има у свом програму најкомплетнији план здравственог осигурања, што је иначе једна од најболнијих тема најбогатије нације на свету. Едвардс, на пример, предлаже да сви послодавци обезбеде здравствено осигурање запосленима или да преузму обавезу да уплаћују у специјални фонд који ће омогућити појединцима да себи купе приватно осигурање. Он такође гарантује да ће се имућнима са зарадом већом од 200 хиљада долара годишње, којима је Буш смањио пореске дажбине, повратити обавеза повећаних такса за друштвене потребе.

Објављивањем своје трагедије и одлуком да се без обзира на злоћудне прогнозе настави кампања, Едвардсови се надају управо томе: да ће скренути пажњу захуктале Америке на питање здравствене заштите и сиромаштва, што је рак-рана и метастаза америчког друштва.

Ни једна особа у Америци не би смела да гласа за мене, зато што Елизабет има рак…Немојте гласати за нас зато што са нама саучествујете, то би била огромна грешка, рекао је Џон Едвардс, одбацујући критике да су изношењем болести у јавност он и његова супруга потражили подршку у сажаљивим Американцима.

Личним примером Елизабет Едвардс је ван политичких трка и програма, пружила тако потребно охрабрење свим тешким пацијентима који знају да је њихова болест неизлечива.

Заиста се надам, како је рекла на једном ТВ шоу где се заједно са супругом појавила да говори о својој болести и о томе како се осећа особа кад зна да јој нема излечења, да ће људи схватити да не мораш увек да "умиреш од рака" него да можеш да са њим живиш пуним животом до краја. Да можеш да се концентришеш у тим последњим тренуцима на ствари које су важне…

У својеврсној масовној психотерапији, ТВ водитељи у детаље сецирају брачни пар Едвардсових… Како се осећала када је угледала рендгенски снимак…, где су се све расејале смртоносне метастазе…, каква терапија и за колико још може да да резултате…, како се осећао супруг и на шта је мислио док је чекао додатне налазе… Хоће ли моћи да преживи смрт своје жене…

То у појединим тренуцима делује као подстицање и задовољавање радозналости публике, али се подробном анализом целокупног случаја едукују и храбре они који су суочени са сличном несрећом у сопственој породици.

"Да сам одустала од свега што је мој живот до тог тренутка представљао, да сам тражила од Џона да стане са кампањом, то би значило да сам препустила канцеру да однесе победу над нашим животима и пре него што је за то било време. Можда ће тај рак на крају однети победу над мојим животом. Али ја то нећу да допустим пре него што морам да му подлегнем. Филозофија коју је Елизабет Едвардс тако формулисала за америчку јавност, прихватљива је за многе који су суочени са извесним брзим крајем живота. Она је, како каже, решила да живи док не умре, и у тој одлуци је подржава цела њена породица.

Упоредо са дирљивом борбом брачног пара у жижи, објављују се прогнозе стручњака и опште информације о томе колико ова болест погађа америчку нацију. Мало је специјалиста који су оптимисти у фази болести, каква је достигла у организму Елизабет Едвардс. То су канцерозне ћелије које су преживеле напад хемотерапије и преселиле се у кости, објашњава стручњак др Кристи Расел из центра за рак дојке на Универзитету у јужној Калифорнији. Иако су статистички подаци о томе још непотпуни, доктори обично предвиђају још две или три године живота. Све међутим зависи од још непознатих генетичких кодова и њиховог одговора на појединачне терапије. Постоји сијасет лекова који привремено заустављају раст малигних ћелија. Проблем је у томе што сваки од њих губи на крају трку са агресивним злоћудним тумором.