Изручење

Након изручења генерала Ратка Младића и Горана Хаџића Хагу, остала је још само једна препрека на путу ка срећнијој будућности (читај Европској унији). То је „изручење” Косова. Иако потерница још није расписана, нити је одређена висина новчане награде, јасно је да је већ деценијама на истој оптуженичкој клупи митско и реално Косово, без обзира на то која власт влада Србијом.

Потребно је још само да нам неко саопшти да је на челу организованог злочиначког подухвата стајао извесни Лазар Хребељановић, истражним органима познат као кнез Лазар, док је у клеронационалистичким круговима познатији као Свети кнез Лазар. Он је, нажалост, имао многе помагаче, сараднике и јатаке од краја четрнаестог века до данашњих дана. Пошто је у једној од борби против наших осведочених пријатеља подлегао ранама, потребно је наћи модел како му судити у одсуству, односно у тренуцима док мирно пребива у некој „небеској Србији”, коју још увек нису успели да бомбардују и „обогате” осиромашеним уранијумом.

Имајући у виду значај европских интеграција које немају алтернативу, слободан сам да предложим да за почетак на оптуженичку клупу буду изведени: Старац Милија, Петар Петровић Његош, Милан Ракић, Исидора Секулић, Јован Дучић, Васко Попа и многи други који су величали оптуженика и тако подстрекивали екстремистичке и десничарске кругове. Такође је нужно организовати систематске прегледе у српским енклавама на Косову и Метохији, нарочито то интензивирати на северу покрајине.

Где год се у срцима несрећних Срба буде нашло Косово, потребно је то унети у прецизну евиденцију, како би се у перспективи радило на проналажењу лека против ове опаке болести која може угрозити наш сан о Европи. Такође је неопходно, путем савремених медијских метода, реформе образовања и новом културном политиком, утицати на Србе у отаџбини и дијаспори да из свести избришу преостале стихове из косовског и покосовског циклуса, који могу угрозити досадашњи степен наших интеграција, а такође могу негативно утицати на правосудну реформу изопаченим схватањем правде.

Последње примерке Законоправила Светога Саве и Душановог законика треба спалити као примере ретроградног поимања права. Потребно је, такође, инспирисати осведочене чуваре српског културног наслеђа на Косову и Метохији да успешно заврше процес његовог ситуирања у „прави” историјски контекст. Ликове Немањића из познатих владарских задужбина треба пренети у неки новоосновани музеј како не би великосрпском идеологијом утицали на слабљење демократије и идиличних међунационалних односа у Дечанима и Ђаковици.

За почасне докторе српских универзитета треба прогласити оне који су нам одлучно саопштили, на тим истим универзитетима, да су границе на Балкану заувек исцртане, мада и ту треба бити опрезан, јер у Србији има још много тога да се подели. Јер Србија још увек није потпуно на коленима. Још увек није довољно распарчана, нити је, по мери светских моћника, довољно понижена. Хитно је потребно иницирати братимљење Крагујевца и Берлина, а на Чегру подићи кућу српско-турског пријатељства. Важно је да негде у околини Шапца буде подигнут споменик храбрим аустријским војницима, а нишку Ћеле-кулу изместити у онај горе поменути музеј. Јер – Европа нема алтернативу.

Аутор је професор Универзитета у Нишу и Косовској Митровици