Истина je јача од организованог заборава

Нова поставка у Музеју Јасеновац, представљена јавности у понедељак, већ је изазвала врло оштре реакције.
Критичка опаска председника Хрватске Стипе Месића, изречена на самом отварању, гласи да "није довољно описана бруталност логора и није довољно приказан ужас који се тамо догађао", а премијер Хрватске Иво Санадер је рекао да то "треба још нагласити".
Председница Савета Спомен-подручја Јасеновац, Зорица Стипетић, казала је да је "важно освестити спознају о томе шта је био Јасеновац, иначе ћемо бити саучесници у злочину", а најоштрији суд је саопштила Јулијана Киш, чланица Савета, рекавши да је поставка "скандал и срамота", те да би поставком "усташе биле задовољне".

Негативну оцену је за "Интернешенел хералд трибјун" изрекао и Ефраим Зуроф, директор Центра "Симон Визентал" из Јерусалима.

Догодило се оно што су уназад годину дана прогнозирали многи, коментаришући идеје и предлоге о "новом дизајну" поставке, а питање истине о Јасеновцу још дуго ће, очигледно, бити танани и далекосежан тест "суочавања с истином о прошлости".

У неким од кључних момената, "нови дизајн" као да је претворио тезе др Фрање Туђмана о његовом "јасеновачком миту" у музејску поставку. Реч је о изостанку генезе усташтва и НДХ, порицању Јасеновца као концентрационог логора геноцидног уништења и његово проглашавање за радни логор, вишеструком умањењу броја жртава геноцидног злочина итд.

Доктор Туђман је уложио велику енергију да тешку истину о Јасеновцу избаци кроз прозор историјског здања прошлости, а тај терет сада као да се вратио кроз врата јасеновачког музеја у коме је изложена нова поставка.

Поново су оснажена сва, већ деценијама присутна питања о концентрационом логору Јасеновац.

О скривеној генези тог вапаја да истина о Јасеновцу буде предочена и домаћој и светској јавности, недавно је у Београду, на научном скупу посвећеном Хани Арент ("Тоталитаризам, јуче, данас, сутра"), сведочио Владимир Крстуловић, говорећи на тему "Моје лично искуство с тоталитаризмом".

Ђорђе Милиша, бивши јасеновачки логораш, припадник предратне југословенске националистичке омладине из Шибеника, објавио је крајем 1945. године прву поратну књигу о овом логору под насловом "У мучилишту паклу – Јасеновац". Изнео је податак да је у њему побијено више од 700.000 људи, уз нагласак на одговорности Ватикана и Католичке цркве за тај велики злочин.

Током Народноослободилачког рата, од 1943. године и касније, Вицко Крстуловић је предлагао и тражио партизански напад на Јасеновац, ослобађање преживелих и уништење логора, што се није догодило.

Када је Милиша објавио своју књигу Вицко је био организациони секретар ЦК КП Хрватске и истовремено министар унутрашњих послова Хрватске. Ових дужности је разрешен у јануару 1946. године, када је МУП преузео Иван Стево Крајачић.

Сада је био отворен пут да се удовољи тражењу папског легата у Загребу, Рамиреа Марконеа, који је код др Владимира Бакарића протестовао због Милишине књиге. Под Крајачићевом командом, Милишина књига је званично забрањена, сви примерци су повучени из књижара и библиотека и уништени, ОЗН-а је одузела Милиши архиву и приводила га на саслушање.

Милиша је писао до смрти 1973. године (укључујући и другу књигу о Јасеновцу), али је ДБ Хрватске запленила његове рукописе и архиву.

Годину дана касније, 24. маја 1974, све дневне новине у земљи су објавиле вест да је у 41. години у Лондону преминуо Вицков син Максим Крстуловић, академски сликар, један од оснивача и уредника познатог сплитског часописа "Видик".

О узроку смрти није ништа саопштено, а међу телеграмима пристиглим породици није било оног од – Тита.

Почело је говоркање о убиству, односно о Максимовом самоубиству.

Током посете породици Крстуловић, тадашњи британски амбасадор у Београду, пристигао у друштву Коче Поповића и Била Дикина, рекао је да "његова влада не располаже сазнањима која би указивала на основаност претпоставке" о Максимовом самоубиству, те да ће сва документација бити достављена Савезном секретаријату за иностране послове СФРЈ.

Четири године касније, 27. априла 1978, баш на 73. рођендан Вицка Крстуловића, овом народном хероју, далматинском и југословенском револуционару, једном од најстаријих чланова СКЈ (од 1922), било је суђено у Окружном суду у Загребу.

Разлог је био часопис "Братство-јединство", загребачког издавачког предузећа "Југославија", пре свега зато што је у њему изнет податак да је у Јасеновцу убијено више од 700.000 људи.

Вицко је свакако знао шта објављује, зар није био министар унутрашњих послова Хрватске у неколико првих поратних месеци?

Часопис је забрањен а издавачко предузеће "Југославија", у коме је Вицко био председник Савета, потом је ликвидирано.

Тако се догодило да животне путање Ђорђа Милише и Вицка Крстуловића буду повезане управо њиховим вишедеценијским настојањем да се зна истина о концентрационом логору Јасеновац, али и још снажнијим настојањима да ту истину прекрије организовани заборав. Настојања су, као што је сведочио Владимир Крстуловић на поменутом скупу, ишла и до крајње бруталности.

До данас, 32 године после смрти свог брата, упркос поновљеним (и недавним тражењима) није добио на увид документацију о Максимовом животном крају, иако је ту документацију Велика Британија проследила овдашњем Министарству спољних послова.

Јасно је да ће истина о тој смрти једном бити позната.

Знаће се и да ли се она преплиће са настојањима да пуна истина о концентрационом логору Јасеновац изађе на видело.

А истину о тој усташкој "фабрици смрти" очигледно неће моћи да прекрије ни "нови дизајн" поставке у јасеновачком Музеју.

Како ствари стоје биће обрнуто, изгледа да ће нова поставка подстаћи нова трагања и нове расправе.

За надати се да ће емоције, идеолошки, политички и државни разлози, коначно устукнути пред одговорним, критичким истраживањима истине о систему концентрационих логора Јасеновац, али и пред моралним и етичким налогом за "суочавање с истином о прошлости".