Судија не прашта, него суди

За неуспех против Генка у квалификацијама за Лигу шампиона у Партизану упиру прстом у судију. Нарочито када је реч о пеналу.

„Црно-бели” нису усамљени у таквом приступу. Ми или не можемо, понесени навијачком страшћу, или нећемо, руковођени потребом да неко други буде кривац, да схватимо да судија није на игралишту да прашта, него да суди.

Дакле, ако је лопта у шеснаестерцу закачила у руку одбрамбеног играча, онда је то пенал. Једанаестерац не би требало да буде досуђен уколико се играч штитио од повреде (рецимо од јаког шута у лице) или није могао да склони руку (шут из близине). Међутим, судија никако нема право да прогледа кроз прсте зато што је играч био неопрезан или зато што ситуација није била опасна.

Додир руке с лоптом у свом казненом простору је за пенал чак и да су сви противнички играчи на другој половини. Голови ионако падају због нечије неопрезности, а што је ситуација постала опасна – крив је сам играч, у овом случају Миљковић.

Ево неспорног примера с исте утакмице – индирект у Партизановом шеснаестерцу. Голман Стојковић се збунио, па му се омакло да игра руком (лопту му је вратио његов саиграч) у потпуно безопасној ситуацији.

То су сви видели и запамтили. Међутим, Партизан није платио цех због грубих превида, него због наизглед безначајних непрецизности у игри.

Кобном тренутку на утакмици су претходила два потеза за која не може да се каже да су грешке, него да је могло боље да се одигра. У акцији пре пенала Иванов је ухваћен на кривој нози, па се лопта више одбила од њега, него што ју је он избацио.

Примио ју је Волков, окренут ка Партизановом голу, и уместо да је одмах изнесе ка аут-линији мало је оклевао. Избацио ју је у аут, тек кад му је иза леђа био захуктали противнички играч. Генк је извео аут и одмах после тога је досуђен пенал.

Да је Иванов, који је с Рнићем пружио готово савршену партију, био само мало прибранији, да је Волков, вероватно најбољи играч на утакмици, одмах дејствовао, лопта би била у ногама Партизанових играча и Миљковић не би имао прилику да погреши.

Занемаривање градива за ниже фудбалске разреде непосредно је претходило и индиректу. У „Политици” је упозорено после утакмице са Шкендијом у Београду на Камарину навика да из даљине враћа лопту голману. До сада је Стојковић излазио на крај с тим, али крчаг иде на воду док се не разбије...

Генково извођење индиректа је пример како то не ваља да се ради. С обзиром да се подразумева да ће сви играчи са гол-линије да појуре према лопти треба да се шутира другачије него кад је слободан ударац. Шутер мора да пуца под пречку и то из места, готово одмах чим његов додавач такне лопту.

Уместо тога Тежер се одмакао корак-два од лопте, Де Бројне је морао да је врати уназад и Генк је изгубио битку с временом. Тим пре што је Тежер насумце распалио по лопти претпостављајући да ће она већ некако да пробије „црно-бели” зид који је с гол-линије кренуо да се обрушава на њега. У том бедему храбрих посао је одрадио Волков. Од пенала, међутим, Партизану није било спаса.