Лазарева задужбина на Млави

До манастира Горњак, само име говори, није лако доћи. Ипак, да вреди труда, схватите када на стрмим литицама планине Јежевица, између Петровца и Жагубице, усред јарко живописног бокора цвећа, угледате цркву, прислоњену уз хомољску стену, а над њом малу пећину испосницу, до које се стиже дугим степеништем.

Феликс Каниц је записао: „Застали смо као опчињени раскошном идилом овог предела где су боравили српски пустињаци”, а Ђура Јакшић: „Од Великог Села до самог Ждрела (како се некад звао овај манастир) као да је вила неки ћилим разастрла.”

Мати Вероника, старешина манастира, кажу, заслужна за његово очување, није дозволила да манастир сликамо изнутра „због разних злоупотреба”, али нам је испричала предање, по ком је манастир 1378. године подигао кнез Лазар као своју задужбину, изнад леве обале Млаве, у време кад је овладао овим крајевима.

По предању, ловећи по околним планинама, кнез је у шуми преко реке угледао испосника светог Григорија. Довикивали су се над хучном Млавом. Григорије је тада узвикнуо, у црквеним књигама забележен стих: „Ћути, Млаво, ти се следи да са царем реч беседим.” У крају богатом предањима, верује се да због тога, од тог тренутка, овуда Млава тихо тече. Лазар је онда испунио Григоријеву жељу и подигао му богомољу Ваведење пресвете Богородице, у којој се налазе мошти синаита светог Григорија, названог и Григорије Горњачки. Манастир је, као и цела Горњачка клисура, добио име по ветру „горњаку”, који дува долином Млаве. Манастир дели и историју горњачке долине.

„Рушили су га, палили, пљачкали драгоцености и доводили монахе, а он је поново ницао поред Млаве, прилепљен уз камене стрмине. Када сам дошла, 1962. године, била је то једна осиромашена црква. Обнова је почела десет година касније, под надзором игуманије Меланије. Даноноћно, ја и остале сестре голим рукама смо ’обијале’ зазидане фреске. Није нам било тешко”, сећа се игуманија Вероника.

Игуманија Вероника сама узгаја живописно цвеће

Заиста, за време средњовековне српске државе, манастир је, захваљујући ктиторском угледу кнеза Лазара, уживао огроман углед у српском народу. Нажалост, првобитни живопис уништен је у пожарима и разарањима, а Турци су скинули и оловни покривач са крова, излажући цркву утицају невремена. Садашњи живописи потичу из 18. и 19. века, а међу њима је фрескопортрет ктитора кнеза Лазара. Кнез Милош је учинио много за обнову уништеног манастира у тек ослобођеној Србији у 19. веку – манастир је био одређен за лечење умоболних болесника и издржавање пресуда, као што је једна из 1821, којом је Милосав Радосављевић, због убиства, био прикован уза зид манастирске собе. Борбу да се манастир опорави, успоравале су поплаве.

У Првом светском рату, по записима, бугарски непријатељи однели су златни путир који је кнез Лазар поклонио манастиру, барјак цара Душана и друге драгоцености, чак и манастирска звона. Григоријеве мошти, које се налазе у манастирској цркви, носили су монаси, бежећи од Турака, па су тако боравиле и у Орешковици, Хопову, Војловици, у Другом светском рату у Саборној цркви у Пожаревцу.

„Ово је права српска Синајска гора, јер су се Григорије и други монаси са Синаја обрели управо овде, бежећи са хришћанског Истока преко атоске Свете Горе и Парорије у Бугарској.

Вратоломија је, уверих се, попети се до пећинске капелице Светог Григорија, у којој је, по предању, подигао испосницу светом Николи, Зидови су били осликани фрескама, али се сада разазнају само остаци. У попису из 1467, капела се помиње као манастир Светог Николе у Ждрелу, а, у време турске власти, први субаша Али бег Михалоглу претворио ју је у стан, манастир у седиште турске власти, иако су монаси остали у њему. Но, како су они сами били учесници збегова, многе горњачке књиге данас су у фрушкогорским манастирима.

Немци су у Другом светском рату интернирали у логор старешину Горњака Мандарија, запалили манастир, уселивши се у конаке. По ослобођењу га је преузела ЈНА, вративши га цркви 1953. године. Тада се у Горњак уселило сестринство, које није желело више да остане у Македонској цркви.

У апсидама манастира још се разазнају прилике светих ратника, а ми смо се зауставили пред необичним отиском стопала. То је отисак ноге Богородице из манастира Саровског, из Петрограда, прича игуманија, додајући да је Руска црква у 19. веку посебну пажњу указала Горњаку.

По речима мати Веронике, људе из околине који су поткрадали манастир Горњак – пратила је велика трагедија.

Када је стидљиво показала раскошно цвеће које сама узгаја, нудећи скромно хладну воду и хомољски мед, који сестре праве (кошта 500 динара), игуманија, позната по строгости, испратила нас је, запаравши гласом небо над Горњаком:

„Само напред, децо, нема назад. Ни Лазар није, под тешким ударцима, узмакао са Косова!”