Кале, у Пироту

Кале се налази у окриљу градског језгра савременог Пирота. Према расположивим подацима, данашње утврђење подигнуто је у време кнеза Лазара, што значи током седамдесетих и осамдесетих година 14. века.

У првој половини петнаестог века утврђење се налазило у средишту српско-турских сукоба. Српски владари деспот Стефан и деспот Ђурђедржали су град повремено. Тврђава је од средњег века, па све до прве половине 20. века – коришћена у војне сврхе.

Средњовековно језгро утврђења обухвата релативно малу површину и састоји се из две целине. На врху је мања цитадела, опасана бедемима са јаким кулама.

Са приступачне стране, била је брањена пред утврђењем кроз које се пролазило ка главној капији.

У познијем раздобљу, највероватније у 18. веку, утврђење је дограђено на заравни поред реке и опасано релативно слабим бедемом, са два реда пушкарница. Споменик је културе од великог значаја.

У вишевековној историји пиротског краја разликују се периоди византијске, бугарске, српске и турске управе. У новијој историји града, његов друштвени живот и политичке прилике биле су тесно повезане са догађајима и политиком ослобођене Србије, 1804. године. До коначног ослобођења од Турака, пиротско становништво одржавало је вишеструке односе са Србијом, a његова прошлост у 19.веку била је под знатним, посредним или директним, утицајима из ослобођене Србије.

Пироћанци су, уз помоћ Србије, покушали да се ослободе Турске управе у чувеној Пиротској буни, 1836. године, и антифеудалном народном устанку, 1841. године. Ослобођење Пирота и околине од Турске управе, 28. децембра 1877, и улазак у састав Кнежевине Србије, као њене етничке и националне територије, одредило је Пироту нове путеве развитка и, од тада, кроз последње деценије19. века, и касније, у 20. веку, историја Пирота и пиротског краја уклапа се у општи ток историје српског народа и дели његову историјску судбину.

Понишављем је водио важан војнички и трговачки пут из Европе у Константинопољ и предњу Азију, а дуж њене трасе настала су прва организована насеља, чија имена доносе антички итинерари, спискови путних станица. На једном од итинерарија Пирот је означен именом Турес. Већина писаца који су до сада у својим делима проучавали Пирот – сматра да се данашњи град налази на месту старе римске станице Турес, на путу од Ниша и Ремесијане ка Софији.

Новијим археолошким радовима у непосредној близини пиротског града, на јужним падинама Сарлаха, откривен је југозападни део античког и рановизантијског јаког утврђења, који, са откривеним покретним археолошким материјалом, пружа могућности за доста поуздану убикацију Прокофијевог градића Квимедаве.

У другој половини 12. века српска држава почиње борбу за Поморавље. Срби се помињу 1172. године у области око Ћуприје, а свакако да је најтеже било освојити Цариградски друм. У савезу са Угарском, Стефану Немањи је то делимично пошло за руком, у борбама 1182–1183, када је удружена српско-угарска војска освојила област Ниша, Пирота и продрла до Софије. Угарски одреди су се тада повукли, а Србија је сама наставила ратне операције, када је пиротски крај ушао у састав Србије.

Прве вести о Пироту налазе се у описима путописаца и представника страних посланстава који су, углавном, путовали старим Цариградским друмом до турског султана. То су били, углавном, мађарски и немачки посланици. То је део богате историје града и краја који има чувене ћилиме прелепих шара, на које су житељи овог града и целог пиротског краја поносни. Надалеко је познат и пиротски качкаваљ, који се справља на старински начин, по рецептури предака. Тако, поред утврђења Кале, које доприноси атрактивности града, има још много тога за оне који пожеле да боље упознају пределе и људе у пиротском крају.