Музиком до вере и спасења

Зашто човек мучи себе седењем? – питање је које пролази кроз главу посетиоца концерта бенда „Воувен Хенд” у новосадској Синагоги, док посматра како се гитариста и певач Дејвид Јуџин Едвардс, некадашњи вођа славних „Сикстин хорспауера”, грчи и трза као да би најрадије искочио из коже а камоли са столице. Док је бучна и тешка попут постметала, али и када је полуакустична, музика га обузима, забацује и тресе главу, посувраћа очи под капке. Али, Едвардс не даје себи одушка скакањем по позорници већ устаје само да би узео другу гитару или се прихватиоинструмента који је комбинација бенџа и мандолине.

– Почео сам да седим свирајући бандонеон (врста хармонике типична за танго оркестре – прим. аут.). Али, и то може да се промени – каже Едвардс за наш лист.

Овог пута, седењем се није мучио само он пошто је Синагога испресецана клупама, које су повремено жестоко подрхтавале од трзаја публике. После краја званичног дела концерта, публика је напокон поскакала на ноге дозивајући бенд на бис. Пљескање рукама и лупање ногама о под ухватило је ритам индијанског напева укрштеног са тешко дисторзираним гитарама, који је пуштен са разгласа.

Свесно или не, „самоокивањем”на столици Едвардс се удаљава од сценског шепурења рок звезде и враћа се пози у којој се традиционални фолк, његова главна инспирација, свирао у 19. веку. Тада за музичара није било позорнице, већ је седео са публиком. У неку руку, тако помешан са осталима и свирајући песме препуне духовних мотива, водио је заједничку молитву. Слично је и са Едвардсом, чији стихови величају бога чак и када описују како ће он поломити колена свима који се не буду поклонили пред њим. За вођу „Воувен Хенда” сви људи су непоправљиво зли. Једини начин да спасу душу јесте да спознају своју поквареност и потпуно се предају богу, који је све грехове већ искупио Исусовом жртвом.

– Верујем у бога који је апсолутни господар. Али, верујем и да он суверенитет показује милошћу и благословом, дајући нам моћ да га изаберемо вођени јеванђељима док не дођемо до вере и спасења – каже Едвардс.

Због таквих убеђења, Едвардса су одувек привлачили уметници који су, мада неверници, искрено говорили о својим падовима, попут Ијана Кертиса и Ника Кејва. Сем фолк-величинама, музика „Воувен Хенд” подједнако дугује и њима двојици. Њена жестина потекла из постпанка, као и суморна Едвардсова лична теологија, освојила је и љубитеље сатанистичког метала, али зато одбија већину обожаватеља сентименталног „хришћанског рока”, популарног међу фундаменталистичким хришћанима са америчког југа и средњег запада.

На концертима Едвардс се понаша као један од „махнитих проповедника” из дела Америке познатог као „Библијски појас”. А и његове поруке су у том тону. Кад почне да мрмља и извикује чудне слогове, који не потичу из било којег језика, делује као да је истински обузет духовима, попут пророка из Светог писма.

– Повремено је то само насумично брбљање, понекад су посреди стварне речи из разних језика чији ми се звук свиђа. Тако музици додајем извесно расположење, ширим звучни пејзаж – објашњава Едвардс.

В. Вукасовић

-----------------------------------------------------------

У пролазу између светова

Потомак ирских и шкотских мисионара који су се оженили Индијанкама, музичар који комбинује побожни фолк и постпанк, предани верник који мрзи цркве, вољен у „Содомама и Гоморама” америчких великих градова више него у фундаменталистичким заједницама којима рођењем и већином убеђења припада, смртни грешник чије су мисли непрекидно посвећене божјем царству, Едвардс као да је заглављен између светова.

– Ја сам само у пролазу – каже вођа „Воувен Хенда”.