Миниран кошаркашки "персијски тепих"

У свакој причи о домаћој кошарци врховно мерило успеха су резултати државног тима. А они су последњих година поражавајући: шесто место на ЕП у Шведској 2003, 11. на Олимпијским играма у Атини 2004, деоба од 9. до 12. места на ЕП у Београду 2005, деоба од 9. до 16. места на СП у Јапану 2006. То је најмрачније четворогодиште у историји репрезентације која је на последња два такмичења пре тога била европски првак (2001. у Истанбулу) и светски шампион (2002. у Индијанаполису).

Тренер Таукерамике Божидар Маљковић, дугогодишњи члан Стручног савета домаће кошаркашке организације, био је један од ретких који су и у лепим тренуцима најављивали тешке дане ("Наша кошарка је персијски тепих испод којег је гомила ђубрета..."). Персијски тепих је одлетео, а оно што се појавило превазишло је и најцрње слутње. Уместо да се проблеми решавају, они су прикривани испод "златне прашине" која се распршила чим је неко мало јаче ударио по тепиху...

И кад се изузме оно што знају и врапци на грани – да се једном у сто година рађа генерација Ђорђевић, Даниловић, Дивац, Бодирога, Ребрача... –  остаје чињеница да Србија после Сједињених Америчких Држава производи највише квалитетних играча. Већ то говори да није проблем у кошаркашима.

Док смо били на врху имали смо једну од најбољих лига у Европи (у једном тренутку и најбољу), најбоље играче, најбоље тренере, најбоље функционере, најбољу кошаркашку организацију. Лига је већ дуго далеко од најбоље (поготово од оснивања Јадранске лиге), кошаркашка организација такође, а све је мање функционера са умећем па самим тим и са ауторитетом (ни локалним а камоли европским). Упркос томе, остаје велико богатство у играчима и тренерима. Значи, и даље имамо оно што је најтеже имати – квалитетне "непосредне произвођаче".

Српска кошарка испашта због унутрашњих подела (касно се реаговало на европска престројавања, оснивање Јадранске лиге...), лажних ауторитета (ко данас из КСС може без куцања да уђе у Фибу), незаситих личних интереса (прогрешна је дијагноза да су проблем "клупски интереси", јер клубове чине људи), праксе "неполагања рачуна" (председник критикује селекторе што не подносе извештаје а и сам то не ради), београдизације кошарке (половина суперлигаша је из престонице), због политике незамерања (тако је донет Статут КСС који би био бољи да није вођен компромисима), похлепе највећих клубова који убиру плодове рада мањих клубова (у доба СФРЈ водило се рачуна о томе да најталентованији играчи буду равномерно распоређени по клубовима), недостатка стратегије и визије (бивши селектор Пешић недавно рече: "Како да било ко помогне кошаркашкој организацији кад ни она сама не зна који је њен циљ"?)...

Треба, свакако, узети у обзир и опаску Борислава Станковића да "више нисмо земља са 23 милиона становника", али и подвући да је – Србија званично најуспешнија европска земља по резултатима млађих селекција (кадети, јуниори и млади). Може се несметано рећи да су српски играчи остварили историјски успех југословенске кошарке, када су пре пет година на америчком тлу постали прваци света.

Рецимо и то да само у малим савезима председник може ко из топа да изјави да су "сви селектори у последњих пет година минирани" и да то не изазове никакву реакцију. И зашто већ једном неко не каже ко су највећи минери српске кошарке. Неки су близу да проговоре, али се ипак боје да не одлете у ваздух...