Ваучери за студенте

Многи мисле да је усвајањем новог Закона о високом образовању Србија добила законску регулативу којом је омогућена реформа високог школства. Нови пропис је омогућио примену Болоњске декларације, али није променио начин финансирања високог образовања. А само променом услова финансирања могуће је променити и понашање људи и извести стварну реформу.

Потребно је зато што пре законски дефинисати нови систем финансирања овог образовања који ће натерати све његове актере да раде на томе да добијемо квалитетне и ефикасне студије, а да притом структура дипломираних академаца што више одговара потребама Србије. По мом мишљењу, то би омогућила примена "ваучерског система" финансирања, у коме држава преко ваучера покрива део трошкова школовања. Кандидатима који се квалификују за упис на факултете и високе школе држава би, наиме, уручивала ваучере, који покривају такозване економске школарине, за нормиране трошкове школовања једног студента. Држава би најпре требало да одреди висину средстава које може из буџета да одвоји за високо образовање и да донесе дугорочну пројекцију потреба Србије за профилима стручњака са високим образовањем. У складу са тако одређеном политиком, био би формиран фонд за стипендирање студената који би, преко јавног конкурса, најбољим кандидатима доделио ваучере за студије, по квотама одређеним за сваку врсту студијског програма. Са добијеним ваучером, потенцијални студент бира по својој вољи високошколску установу на којој жели да студира, а која нуди акредитовани студијски програм за који је добио ваучер. Високошколске установе могле би да упишу само онолико студената за колико могу да обезбеде квалитетну наставу, што је одређено дозволом за рад и акредитацијом. То значи да не би више било "самофинансирајућих" студената. Своје додатне финансијске потребе државне високошколске установе морале би да црпу из сарадње са привредом и из истраживачких пројеката. За примљене ваучере, оне би од државе наплаћивале своје трошкове образовања уписаних студената. Због већих трошкова образовања (закуп простора, бољи услови рада, повраћај инвестиција и др.) нормално је очекивати да високошколске установе које није основала држава имају веће школарине од државних. Ту разлику у школарини морали би да покрију сами студенти или њихови стипендитори, ако имају ваучер. Ако га немају, онда морају да плате школарину у целости. За оне студенте који не добију ваучер, држава би требало да, преко посебног кредитног фонда, понуди кредите по повољним условима, које би вратили након завршетка студија и запослења.

Државне високошколске установе које уписују мањи број студената од дозвољеног броја, мораће или да понуде квалитетније услове и програме наставе, или атрактивније и траженије студијске програме. То ће захтевати да многи наставници не предају оно што воле, него оно што се тражи на тржишту. А то је и суштина реформе: дати потребна и тражена знања и вештине студентима, а прилагодити образовне капацитете високошколских установа захтевима привреде и друштва.

Које би предности донела примена оваквог система финансирања високог образовања?

Због конкурентних услова, све високошколске установе би биле приморане да максимално рационализују своје пословање и понуде што већи квалитет наставе. Студенти су у позицији да максимално штите свој интерес, тј. да бирају ону високошколску установу која им обезбеђује најбоље услове студирања и најквалитетнију наставу.

Државне школе би се у потпуности усредсредиле на рад са студентима, јер неће имати више самофинансирајућих. Ако упишу дозвољени број студената, ове установе ће имати покривене све трошкове наставе (што сада није случај). Додатне приходе могу да остварују делатношћу ван образовног процеса, те ће морати да много већу пажњу посвете истраживачким и развојним пројектима и сарадњи са привредом.

Поменути систем је примењив на свим нивоима високог образовања, укључујући и докторске студије, које садашњи систем практично не финансира.

Недржавни сектор у високом образовању добија стимулативније услове за улагање у високо образовање, а оно је неопходно да би се унапредио систем високог образовања у Србији. Без знања и довољног броја квалитетних кадрова, Србија не може да обезбеди конкурентност привреде и жељену улогу у економији знања.