Уметност која узнемирује

За личност и дело Миће Поповића везују се историјски (често и драматични догађаји) и датуми у српској култури друге половине 20. века – од акције Задарских комунара (1947), одјека прве самосталне изложбе у ондашњем Београду (1950), профетске представе Чекајући Годоа изведене у атељеу сликара (1954), изложбе антидогматске линије која није отворена у Културном центру Београда (1974), контроверзи антидруштвеног памфлета на изложби у УП "Цвијета Зузорић" (1979) или "Политикине" награде (1971) која је уметнику уручена тек 1989. године. Ово су само неке од етапа у Поповићевој релацији уметник–друштво, залагању за индивидуалну позицију уметника у друштву, слободу стваралаштва и промовисању идеје да уметност увек узнемирује (Х. Рид). У контексту идеолошког сегмента времена његово дело је најчешће читано у знаку обрасца критичко-субверзивног деловања уметника који нарушава установљени поредак. Несумњиво, личност и дело овог ствараоца били су и остали у жижи интересовања културне јавности, током пет деценија, у време свог настајања, али и данас, деценију и по после уметникове смрти. 

Заиста, свака нова изложба Миће Поповића представља културни догађај који мобилише велику пажњу публике и критике. После недавне изложбе портрета Миће Поповића у Београду, у Народном музеју у Зрењанину су, у духу освеженог програмског концепта, приредили изложбу слика Миће Поповића – избор из опуса. Ову изложбу је пажљиво конциповала Јасмина Туторов представљајући репрезентативни сегмент сликарског дела и готово све његове стваралачке фазе. Изложене слике припадају колекцији завичајног Легата Миће Поповића у Лозници (основан 1989) и породичној збирци Поповић. Први пут је тридесет слика из ове две антологијске збирке приказано у заједничком избору да би се нагласила логика промена у поетици његовог дела и њен симбиотички карактер.

Мада је реч о колекцијама које су формиране избором самог сликара (и његове породице), о радовима које уметник није желео да отуђи и који су највероватније припадали најприснијем делу ауторове личности, слике обележавају кључне проблемске тачке на Поповићевој немирној стваралачкој линији.

Тако су уз слике, темељна упоришта у оквиру опуса (Композиција, Историјска деклинација, Манипулација, Откривање Бројгела, Гвозденов одлазак...), део избора и слике са темама из породичног живота, као својеврсни контрапункт у решавању великих уметничких проблема. Од слике Чукундедина кућа у Лозници (1936) и слика Грађани, портрета Отац, Моја мајка, преко радова из фазе енформела до сликарства Призора са Гвозденом у првом плану или Велике мртве природе (1989), затвара се круг стваралачких проблема у својој готово параболичној инсценацији.

О Поповићевом сликарском концепту и његовим дометима формиран је релевантан критичарски суд још педесетих и шездесетих година. Симптоматична је и данас потврђена Михизова теза (1955) по којој овај сликар не познаје велику дилему савремене уметности апстрактно-фигуративно.

У духу својих убеђења, подстакнут карактеристикама времена и праксом модерног сликарства, Поповић је мењао ликовни израз – између различитих традиционалних реалистичких поетика на почетку и последњим деценијама рада, шездесете су у знаку енформела који се оправдано сматра најбољим уметниковим периодом. Ангажовани став: од истраживања сликарске материје до дијалога са временом и ироничним параболама у сликарству Призора потврдили су актуелност и снажну уметничку експресију његовог сликарства, драматични пиктурални ритам, рефлексије егзистенцијалног немира.