Етоу највећи уговор у историји фудбала

Још се није слегла прашина после доласка Јурија Жиркова из Челсија за 15.000.000 евра, а Сулејман Керимов, власник Анжија из Махачкале поново је узбуркао светску спортску јавност. Руски милијардер понудио је Самјуелу Етоу, играчу Интера, највећи уговор у историји фудбала: он би за четворогодишњу верност добио чистих 80.000.000, а италијански прволигаш најмање 35.000.000 евра (можда и свих 42.000.000)!

Медији на Апенинском полуострву посао сматрају завршеним. Масимо Морати, председник клуба нашег Дејана Станковића потврдио је да су преговори стигли скоро до самог краја, а према писању листа „Газете дело спорт” Ето ће данас у једној римској клиници обавити лекарске прегледе, док ће параф ставити у петак.

Одакле паре малом клубу

Одакле једном малом клубу (основан 1991.) , тек по други пут (први период био је од 2000. до 2002.) члану Прве лиге Русије (од 2010.), толико пара? Одговор је једноставан: Анжи је 18. јануара 2011. купио Керимов. Прича о њему је слична као и развојни путеви осталих каснијих олигарха из деведесетих година прошлог века. Завршио је рачуноводство и економију на државном Универзитету Дагестан (рођен 12. марта 1966.), 1993. основао је банку, онда кренуо у посао са нафтом и ето прве милијарде евра. Од 1997. до 2007. био је потпредседник Думе, а потом је прешао у горњи дом руског парламента, Савет федерације, где се и данас налази.

После нафте окренуо се рудницима и то оним златним. Као и Михаил Прохоров (поред осталог власник НБА лигаша Њу Џерсија) 2008. се, уочи наиласка економске кризе, ослободио власништва у већини својих компанија, побегавши у „кеш”. И док се нпр. финансијска империја Олега Дерипаске урушавала, Керимов и Прохоров су пазарили 80 одсто акција највећег руског произвођача злата. Лично богатство Керимова амерички лист „Форбс” проценио је на 5.430.000.000 евра, рангиравши га на 118. позицију у конкуренцији глобалних милијардера (18. је у отаџбини).

Као и сви богаташи није му стран живот препун луксуза: јахта „Лед” дуга је 90 метара, са базеном, ђакузијем хелиодромом и 30. је највећа у свету, воли Ферарије и Бугатије, на прослави 40. рођендана певала му је и америчка звезда Кристина Агилера...

Али Керимов је (као и Прохоров) велики заљубљеник у спорт: био је дуги низ година заменик министра Русије за спорт и од 2006. је председник управног одбора рвачког савеза своје земље. Познат је и по оснивању разних добротворних фондација за чији је рад до сада издвојио више од 220.000.000 евра.

Са Сан Сира и Камп Ноуа у недођију

Нешто више од месец дана било му је потребно да мајушни и неприметни Анжи доведе у глобалну жижу интересовања: 16. фебруара ове године члан клуба је постао 37. годишњи легендарни бразилски фудбалер Роберто Карлос, онда сународник Тардели, па Мароканац Бусафа...

Уласком у свет фудбала са отвореном чековном књижицом Керимова и Анжи су врло брзо назвали „источни Манчестер сити.”

У стартној сезони најавио је да ће буџет клуба бити већи од 50.000.000 евра и да ће у изградњу новог стадиона (50.000 места по стандардима УЕФА) са свом пратећом инфраструктуром уложити још 140.000.000 евра.

Због нестабилне политичке ситуације у руској републици Дагестан, фудбалери Анжија живе и тренирају у Москви, а на утакмице када су домаћини путују авионом 1.700 километара из руске престонице у Махачкалу.

С друге стране Ето је у фудбалу освојио готово све: два пута са Барселоном и једном са Интером био је најбољи у Лиги шампиона, четири пута је хитроноги Камерунац проглашаван за најбољег афричког играча, два пута је са националном селекцијом био првак „Црног континента...” Плус безброј голова који се врте и на шпицама најутицајнијих спортских медија и на „Јутјубу.”

Једини разлог за одлазак у фудбалску забит је новац. У Интеру је недељно зарађивао 209.000, а у Анжију ће 338.000 евра. Или, да је остао у некој од најјачих европских лига, да би добио исту количину пара, морао би да потпише уговор „тежак” између 35.000.000 и 40.000.000 евра (све до 20.000.000, колико му следује, „појео” би порез).

А у 31. години оваква прилика се не пропушта, макар после Сан Сира и Камп Ноуа, играо и на стадиону са 20.000 душа, тамо негде јако, јако, далеко. Наравно, док се не изгради, онај већи, лепши и бољи...

Ратко Павловић