Кум да уђе...

Познати власотиначки књижевник и адвокат Зоран Давинић, аутор серије "Агенција за све и свашта", која се емитује на ТВ Пинк, посветио је родном граду кратку, занимљиву књигу "То је Власотинце". Сам Давинић је, иначе, у крају коме је посветио најлепше године одрастања и живота, препознатљив као изванредан хумориста, хуманиста и – антиалкохоличар!

– Историја Власотинца почиње пре пет хиљада година, али је крајем 16. века имало 66 кућа и укупно 600 становника од којих, веровали или не, само четворица нису били ожењени – започиње Давинић.

Прелепи градић на југу Србије посетио је и чувени Мита Ракић, који је у часопису "Отаџбина" за 1880. и 1881. годину записао:

"Ја сам мислио да је Власотинце село, или, ако не то, а оно каква мала и јадна касабица. Али, како сам се изненадио када сам ушао у варош, која је тако чиста, бела, уљудна и уређена, као да је тридесет година под Србијом била. Овде нема турских зидова него су куће на улици, лепе и чисте... ".

Зоран Давинић, неуморни организатор културних манифестација у Власотинцу, истиче да је место доживело ренесансу између два светска рата. Основана је Виноградарска задруга, отворене су прве банке, основан ФК Власина, отворена Књижница са читаоницом, појавио се и први број листа "Власина", формиране су певачке дружине "Карађорђе" и "Мокрањац", тамбурашки оркестар Бранка Давинића... Цветали су занати, међу којима је најпопуларнији био пекарски, па је тако Власотинце у једном тренутку имало 27 пекарских радњи. Никле су и прве хидроцентрале на Власини, саграђен је Народни дом и основано Соколско друштво. Најзад, отворен је и први биоскоп, који је носио назив Кино "Тесла".

– Ново, модерно доба Власотинца почиње од тренутка када смо најурили она два Немца који су 1941. године окупирали наш град – примећује у шаљивом тону Зоран Давинић.

Темељ овдашње културе, по њему, чине Културни центар, КУД "Синиша Јанић", Градска библиотека "Десанка Максимовић" и Књижевни клуб "Росуља". У оквиру Културног центра постоји Завичајни музеј са најбогатијом збирком старе српске графике у нашој земљи, коју је Власотинцу даривао знаменити сликар и професор Миодраг Нагорни. У стану овог универзитетског професора налази се више од стотину портрета Власотинчана, које је урадио у минулих десетак година.

Марљиви власотиначки писац и адвокат препоручује знатижељницима да у Власотинцу неизоставно посете Завичајни музеј, Гигину, Спаскину и кућу Милана Валчича, Споменик родољубима, Крњино сокаче и млин, који су 1890. године саградили Прока Црниловић и Гаврило Поповић, па је и данас симбол Власотинца.

Власотинчани су, иначе, одувек волели да збијају шале на свој рачун, а између два светска рата имали су и Удружење лењих. Једна од најзанимљивијих анегдота везана је за власотиначког кмета Трајка Великића, кад је удавао ћерку Персу за Величка Златановића, трговца из Лесковца.

Поручи Трајко пријатељу из Лесковца да на свадбу може да доведе највише двадесетак гостију. У недељу стигну гости у Власотинце, почну да се "тискају" око девојчине капије, чекајући да се појави домаћин. Разлеже се и блех музика, капија се отвори и кмет Трајко стада насред улаза:

– Добродошли пријатељи Лесковчани, извол’те у кућу – поздрави госте и поче да броји:... осамнаест, деветнаест, двадесет! Стоп! Затварај капију! – викну и дода: – Пријатељу, добио си абер, највише двадесет гостију!

– Али, кум остаде напољу! – завапи пријатељ из Лесковца.