Српски "Волстрит"

Како да тржиште капитала буде у функцији развоја српске привреде и увећања материјалног богатства грађана? Ово академско питање, преведено на свакодневни језик, гласи: може ли обичан, поштен свет, који се загубио негде у смутним временима, зарадити на трговини акцијама; могу ли се куповати и продавати те хартије и обогатити се или пропасти, овде, у Србији? Да ли је могућ "Волстрит" на Теразијама или у неком новобеоградском светлећем солитеру? Може ли се говорити о берзи као објективном тржишту, којим управљају финансијски лобији који се богате на народу? Ко је и с којим правом лишио грађане Србије да буду акционари српске привреде? Зашто, насупрот томе, нова транзициона врста – "грађанин-тајкун" има сва права?

Најбогатије земље света по правилу имају најквалитетнија и најорганизованија финансијска тржишта. Комплетна тржишна инфраструктура – институције, инструменти, процедуре рада, регулатива – све је подређено стварању већег националног богатства. Организовано тржиште капитала треба да омогући формирање објективне цене тржишних инструмената (акција, обвезница и других хартија од вредности), оптималну алокацију капитала на нивоу националне привреде, адекватну заштиту свих учесника у трговању, максималну мобилизацију слободних финансијских средстава грађана и привреде, транспарентност рада, објективне параметре за вођење макроекономске политике државе...

Постоје ли ова "чудеса" модерног бизниса у Србији? Нажалост, не. Упитајмо се зашто наши грађани у јутарњим новинама не читају курсне листе акција и обвезница: не поседују их, а и оно што су имали углавном су продали разним инвеститорима са егзотичних острва и домаћим успешним бизнисменима. У развијеном пословном свету постоји следећа пракса: када акције неке компаније почну да падају на берзи, убрзо долази до промене менаџмента. Код нас је ситуација обрнута – менаџери који стварају губитке имају велике шансе да се попну веома високо – па и до кандидата за министра.

Колико је наше тржиште капитала развијено и компатибилно европској пракси најбоље се може видети на примеру Београдске берзе која на свом листингу нема ниједну компанију, што представља апсурдну ситуацију и доводи у питање смисао ове институције. Једине хартије са листинга "А" су обвезнице Републике Србије (обвезнице старе девизне штедње). Трговина обвезницама старе девизне штедње крајње је дискутабилна и са стручног аспекта проблематична, с обзиром на то да се највећи део промета обавља на слободном тржишту, а само један мањи део на берзи – посредством брокерских кућа, али без овлашћених интервената (маркет-мејкера), који би требало да негују курс ових хартија, обезбеђују ликвидност и легитимитет тржишта обвезница.

Остало трговање одвија се преко такозваног слободног берзанског тржишта, које заправо представља евиденцију билатералне трговине између брокера. Стога не треба да чуди релативно честа појава веома изражених флуктуација цена акција појединих компанија, нарочито ако се има у виду да је дозвољена зона флуктуације плус-минус 20 одсто у односу на претходно закључену цену. Брокери, дакле, потпуно легално могу да подижу или спуштају цену у распону од 40 одсто, што представља огроман простор за манипулације.

Што се транспарентности трговања тиче, са жаљењем можемо констатовати да велики број компанија чијим се акцијама тргује на слободном берзанском тржишту нема јавни проспект, односно није задовољен елементарни принцип информисаности јавности о компанијама чије су акције предмет трговања (парадоксално звучи чињеница да тржишна инспекција уредно кажњава трговце ципелама који своју робу продају без декларације, док Београдска берза свесно крши законске прописе заобилазећи основне принципе тржишне транспарентности). Не треба ни помињати колико је проспект емисије важан – поготово за мале акционаре којима се морају предочити сви ризици улагања и обезбедити потпуна информисаност. Не можемо очекивати да ће грађани похрлити да инвестирају своје животне уштеђевине у акције компанија којима се тргује без проспекта на тржишту на коме не постоје ни најосновнији облици заштите инвеститора, док разне интересне групе своје пословне одлуке темеље на добро плаћеним тајним информацијама. То је један од разлога што банке без одговарајуће институционалне конкуренције и даље неприкосновено царују у домену штедње становништва, упркос изузетно ниским и крајње дестимулативним каматним стопама.

Без деполитизације водећих тржишних институција, није реално очекивати да финансијско тржиште буде тржиште свих нас – подједнако блиско и домаћицама и службеницима и радницима, а не искључиво богатим појединцима и људима који се професионално баве овом делатношћу. Све док је берза за велику већину грађана једна "црна кутија" с непознатом и крајње мистериозном садржином, мораћемо да се помиримо с чињеницом да главни волумен инвестиционог капитала на нашем финансијском тржишту неће долазити из "индивидуалног сектора" – из скривених сламарица, банкарских сефова и са разних приватних штедних рачуна.