Речи и топузи

Карл Попер, идејни отац "отвореног друштва", био је један од најутицајнијих филозофа двадесетог века који је живео у Британији. Таква репутација није била довољна да му прибави професуру на Оксбриџу, како Британци заједничким именом називају Оксфорд и Кембриџ. Чувени универзитети нису хтели Попера, а примали су многе чија су имена одавно предата забораву. Није се радило ни о зависти, ни страху од конкуренције, а понајмање о идејном неслагању. Разлог је био у сфери британске етикеције. За британски укус, Попер је био арогантан, преоштар у исказима и преагресиван у полемици. На деликатној британској скали пристојног, такво понашање се граничило са непристојним и морало се казнити.

Основно правило цивилизоване комуникације подразумева да се друга страна не сме увредити. Британци знају да се увреде дуго памте, тешко опраштају и да страсно и дуготрајно потхрањују мржњу. Тај приступ животу луцидно и цинично je исказан познатом Черчиловом реченицом: "Када морате убити човека, ништа не кошта да се буде учтив".

У некадашњој Југославији са хиљаду мана, јавни простор се пажљиво чувао од контаминације примитивизмом, управо зато што се њен еруптивни балкански потенцијал добро знао. Језиком улице или кафане није се могло писати, нити говорити у јавном животу и медијима. Држава се тако трудила да васпитава, коригује и усмерава. Учествовање у јавном животу није нужно захтевало велику памет, али пристојност свакако. Оно што се није уклапало у прописани оквир проглашавано је за шунд и радије опорезивано него забрањивано. Оно најгоре ишло је под шатор, у кафану код железничке станице – метафорично, али не само метафорично.

Како данас изгледа српска скала пристојног? Скале једноставно нема. Не постоји ниво испод кога се не може пасти, нема дна које се не може додирнути, нема ужаса, или свињарије која се не може написати, или јавно изговорити, а да то изазове згражавање, или забрану приступа медијима.

Данас се у Србији речи користе као топуз – да се убије, или бар обогаљи. Као да победе нема ако се друга страна не унизи. Тако се од људи који другачије мисле стварају противници, од противника непријатељи, а од непријатеља, смртни непријатељи. Корени свађа, прекинутих пријатељстава и породичних размирица чешће су у сфери оваквог начина комуникације, него рационалног и интерeсног.

Примитивизам, или тачније бахати простаклук, данас господари јавном сценом. Србија се на примитивизам навикава, а свако цивилизован се мора уклањати. На јавној сцени се може добро осећати само неко ко је прихватио њена правила и коме прихватање таквих правила иде од руке.

На политичкој сцени деведесетих година уочавале су се разлике у наступу различитих политичких опција. По култури говора се најчешће могло погодити ко из које странке долази. Та разлика се временом изгубила, а јавни наступи су постајали све сличнији без обзира са које стране политичког спектра говорник долазио. Парадоксално је да и најгласнији заступници европских вредности, нису у стању да те вредности бране на европски начин, култивисано, демонстрирајући толеранцију и културу дијалога. Европске вредности нису само "слика", оне су и "тон".

Огроман број људи последњих петнаест година напустио је Србију и отишао на Запад. Међу њима су и јавне личности које нису изгубиле везу са Србијом и имају потребу да се повремено огласе у српским медијима. Та врста утицаја би морала бити драгоцена.

Живот ван Србије помаже да се српске мане јасније уоче, објективизирају и ставе у некакав шири контекст. У том контексту, политичка, културна и свака друга дебата почива на снази аргумената. Дебате су по правилу одмерене, некада до претеривања. То претеривање се назива политичка коректност. Међутим, ни то није сметња да се на јавној сцени буде аргументован, убедљив, да се демонстрира духовитост и стил, али увек у границама пристојног. Ван тих граница је гаф, поклизнуће доброг укуса и то се не толерише.

Тако долазимо до још једног српског парадокса. Део српске емиграције своје драгоцено европско искуство у Србији промовише на балкански начин, па од тих вредности не остаје ништа. Принцип одмерености се запоставља, а у јавним наступима се користи речник који би био недопустив у земљама из којих се долази. Понекад је тешко разазнати да ли се жели помоћи Србији, или јавна сцена служи за демонстрирање сопствених фрустрација и рашчишћавање неких стари рачуна.

Шта да се ради? Можда није лоше присетити се Марка Миљанова и његових "Примјера чојства и јунаштва". Његов јунак Милован Јаничин Вујошевић је свакога на мегдану победио – реч је о мегдану речима, а не јатаганима. Милован на увреду никада није узвратио увредом, а његов противник "сјутрадан, ... ка квасан, стиди се и каје од својије ријечи." Да ли се и у Србији "сјутрадан" неко застиди? Колико дуго се овакво стање може толерисати?

Финансијски консултант, публициста