Почетни капитал у радним навикама

Економска моћ уједињене Европе синергија је двадесет милиона предузећа, од којих је око 99 одсто малих и средњих а чак 93 одсто су микропредузећа са мање од 10 запослених.

Законодавство Србије не познаје појам микропредузећа већ само мала до 50 и средња до 250 запослених. У пракси, у малим фирмама је запослено просечно 5,3 а у средњим 12,35 особа. Укупно је у овим фирмама посао нашло више од милион и двеста хиљада радно способних који остваре 52,3 одсто прихода домаће економије.

Али је и те како важно да се зна да на тржишту влада промаја: у првих пет месеци ове године у Србији је основано 19.500 радњи, а у исто време угашено их је 9.350 (подаци из књиге "Самозапошљавање", аутор Мирослав Васин).

Због тржишне промаје, дакле, важно је одговорити на питање чиме да се залива корен микропредузећа. Не заборавите горње редове: пут до Европе поплочан је микрофирмама. Ево једног позитивног примера.

Лука Илић, двадесетпетогодишњи дипломац ФОН-а, са мајком води фирму која има осам запослених, укључујући и њих двоје. Баве се туризмом. Већ четири године заредом повећавају обим посла за око 50 одсто по сезони. Почели су позајмицом од пријатеља, али њихов главни капитал су радне навике. Да би фирма опстала, они, као власници, морају да раде сваког дана не гледајући на сат.

– Били смо домаћини групи од 20 јапанских туриста који су обилазили Београд – прича Лука. – На авион су морали да крену у пет ујутру а пре тога су хтели да доручкују. Пошто је ресторан у хотелу "Метропол" радио од пола шест и они нису могли да скувају свој пиринач, који су понели из Јапана, није преостало ништа друго него да код куће скувам пиринач, да га топлог донесем у зору у "Метропол" и да им сервирам пре поласка! За мене је то било и онда и сада нормално. Мој гост увек мора да добије оно што је платио, а ја не морам да спавам.

Лука је одрастао на Ташмајдану мада би се по радним навикама рекло да је васпитаван у Токију. Прву плату, од које је купио BMX бицикл, добио је већ у осмој години као глумац у Народном позоришту. У четрнаестој га није било срамота да на Палилулској пијаци продаје жилете, шампоне и дезодорансе. Две године касније поставља картонску кутију код Депоа, али и преснимава 150 епизода ТВ серије "Беверли Хилс" које уступа комшијском видео клубу с којим дели зараду попола. Чак је купио и компјутерски програм за титловање да би преводио нове, неоткупљене, епизоде које је "скидао" са сателита.

Продавцима плоча и CD-ова испред СКЦ продавао је хладна пића која је доносио у ручном фрижидеру, а зими им је из термоса сипао чај.

Скијање на Копаонику, у седамнаестој години, искористио је да склопи познанство с власником једне куће за изнајмљивање. Кревете је продавао познаницима и преко малих огласа а успевао је за себе да заради бесплатно скијање.