Од Ахтисарија ка Ејдеу

После неуспеха Ахтисаријевог плана у СБ УН хтео бих да даље развијем неколико мисли које сам досад износио више пута, па и на Форуму за националну стратегију у Крагујевцу 16-17. марта.
Ахтисари и његови подржаваоци манипулишу речју "независност" тако што сугеришу да ње нема без "државне независности", док у ствари и појам "аутономија" такође имплицира значајан степен законодавне, извршне и судске...независности, а да и не говоримо о понуди "суштинске аутономије" са наше стране, у потпуном складу са Резолуцајом 1244 СБ УН. Они пренебрегавају и то да би губитком суверенитета над Косовом и Метохијом Србија изгубила не само 15 одсто територије и добар део становништва и његове имовине, него и суверенитет над огромним рудним и енергентским богатством, водним токовима и пијаћом водом, привредом у државној својини, огромним улагањима Србије у ту покрајину...

Пошто на Косову и Метохији нису ни приближно остварени прописани стандарди, онда би за њега решење, и то широкогрудо, могла бити само надгледана аутономија, а нипошто "надгледана државна независност" коју предвиђа Ахтисаријев план.

Ахтисари истиче како би према његовом плану Срби постали најзаштићенија национална мањина у свету, а неће да призна истину да би они у властитој држави постали најугроженија национална већина, чак толико да би један део њих био деташиран из националне већине у националну мањину и силом би им била отета прилична територија ради стварања још једне албанске државе.

Они поступају тако као да терет доказивања не пада на њих него на Србе који тај план одбацују. Ствар, наравно, стоји сасвим супротно будући да би њиме била прекршена не само постојећа светска пракса у односима националних већина и националних мањина него и међународно право (па и морал) које је регулише.

Као најважнији разлог наводи се репресија над Албанцима за време Милошевићеве владавине, али се при том прећуткује да су они пре ње, још под Титом - кад су de facto под маском аутономије имали својеврсну суперрепублику са доминантним ингеренцијама над "властитом" Републиком Србијом - јавно манифестовали индепендистичке амбиције и чак више пута масовно штрајковали, демонстрирали, штавише употребљавали силу покушавајући да их остваре. Узгред: званични Запад је ћутао кад је његов савезник Тито у крви гушио такве албанске акције. Ваља додати и то да су упркос Милошевићевој репресивној политици косовско-метохијски Албанци са Руговом као председником не само бојкотовали званичне србијанске власти него и цело време имали независне паралелне органе власти, привреде, школства, здравствене службе...

Помињући као оправдање за свој напад на нашу земљу 1999. "хуманитарну катастрофу Албанаца" - зашто нам НАТО вође и функционери такође не објасне зашто неколико година пре тога нису интервенисали да спрече хуманитарну катастрофу Срба у Хрватској, него су напротив били чак и њени прилични саучесници. (Само, од кад се то насилно угрожавање људских права не отклања њиховим васпостављањем него отимањем државне територије!) Биће да разлика не може лежати у примени силе да се остваре индепендистичке претензије, јер су је Албанци такође масовно употребљавали. Милошевић је, истина, практично елиминисао аутономију Косова и Метохије, али је зато Туђман лишио Србе статуса конститутивног народа у Хрватској.

Уосталом, зашто Србија не би дала иницијативу за одржавање конференције о стандардима за међусобна права и дужности националних већина и националних мањина. То би пружило прилику да се о томе у властитим случајевима, али и упоредно, на примеру КиМ, између осталих земаља, јавно изјасне Албанија, Хрватска, Макеонија , БиХ, Словенија и Црна Гора...

Сада када је заустављен ,,јуриш′′ са Ахтисаријевим планом, предстоји нам велики и тежак посао предлагања конкретног компромисног решења. У том склопу, желим да поново кандидујем предлог који сам још 10. децембра 2004. изнео у ,,Политици′′. Сугерисао сам да Србија треба да административно-територијално реорганизује себе полазећи од демократског права оних косметских делова у којима су већину чинили Срби и други неалбански живаљ (пре подвргавања албанско-терористичком етничком чишћењу и НАТО бомбардовању) да буду изузети из покрајине и непосредно управно укључени у Србију. После поменуте прекомпозиције, ту покрајину са суштинском аутономијом, чиниле би оне територије на којима су Албанци били већина пре поменутог етничког чишћења и бомбардовања.

Пошто би се радило о унутрашњој административној реформи а не о мењању државних граница, наше власти би на то несумњиво имале суверено и међународно признато право.У том контексту ваља подсетити да је КиМ у Србији у саставу СФРЈ неколико пута мењало величину и статус (од аутономсне области до аутономне покрајине).

У таквим новим условима много реалистичније него досад звучала би одредба Резолуције 1244 о могућности повратка извесног броја наших војника и полицајаца на Космет, јер би у пракси она важила за области са српском и другом неалбанском већином, а не и за смањену Аутономну Покрајину.

Наравно да би и таква покрајина требало да има што децентрализованију власт и да пружа што убедљивије гаранције за животе и имовину Срба и другог неалбанског становништва, цркве, гробља и друге споменике српске=европске=светске културе, за повратак избеглица и интерно расељених; враћање или правичну накнаду за узурпирану имовину, компензацију за буџетску, привредну и културну помоћ и улагања целе Србије у тај крај; отплату дугова...У тематику даљих преговора о Космету ваљало би укључити прављење неке врсте чистих финансијских, имовинских и осталих рачуна између Републике Србије и њене смањене Аутономне Покрајине.

Треба, наравно, правити разлику између могућности наше извршне власти, затим опозиције и најзад "грађанског друштва" да реагују ако дође до покушаја наметања по нас неповољног решења. Једно је, верујем, при том, неспорно: извршна власт нема право, и кад би хтела, да спутава и онемогућава опозиционе странке и групе, организације и институције "грађанског друштва" да реагују свим могућим средствима из ненасилног и демократског арсенала, што та власт уосталом не чини ни када су у питању такви протести и акције уперене против ње саме.

На моје питање неким домаћим војним стручњацима и аналитичарима како ће наша држава реаговати ако на Косову и Метохији поново дође до масовног албанског насиља, најчешће добијам одговор да је дужност наших власти да одлучно захтевају сагласност тамошњих међународних оружаних формација да им помогну у спречавању насиља, успостављању реда и кажњавању виновника. Подсећају ме да наша земља на својој територији има огромну америчку војну базу "Бондстил" и да је склопила споразум о евентуалном проласку НАТО трупа из БиХ преко њене територије, па чак и шири споразум о транзиту његових трупа. Додају да сада у Београду функционише и НАТО канцеларија за везу са нашим оружаним снагама. На крају крајева, Србија је чланица Партнерства за мир са НАТО, па и из тога, према мојим саговорницима, произлази њена обавеза да помогне у његовим мировним мисијама, тим пре што имамо и право да према Резолуцији 1244 СБ УН известан број војника и полицајаца вратимо на подручје те наше аутономне покрајине. У таквим разговорима, наравно, није могуће заобићи ни тему о могућности неспоразума и инцидената у контакту наших и НАТО снага. У таквом контексту увек подсећам на једно важно начело које је за време тзв. Тршћанске кризе у одговору ,,Њујорк тајмсу’’ формулисао Тито: "Ми нећемо пуцати у груди наших савезнуика из два светска рата".

,,Ахтисаријевци"се неуспешно труде да докажу да је случај Косова и Метохије јединствен и да према томе  не може бити преседан на претензије и права других националних мањина у свету. А при том не запажају да тај случај већ сада постаје далеко више од реченог преседана — манифестација промењене констелације моћи у свету и промењених односа велесила и њихових односа према малим државама и њиховим националним већинама и мањинама. Па чак и наговештај настајања новог "новог светског поретка". На проби су интерес, самопоуздање и веродостојност не само САД, него барем још две велесиле, Русије и Кине. (Зато би било упутно да наша држава одмах затражи посматрачки статус у тзв. Шангајској организацији за сарадњу.)

Професор универзитета, председник Српско-aмеричког центра у Београду и његовог Форума за националну стратегију са седиштем у Крагујевцу