Јуриш на оморике

Људи су, по природи, конформисти. Сматра се да ће од 50 сведока неке подвале или неправде на радном месту само један дићи свој глас. Међутим, највероватнији епилог је да ће и тај ретки појединац послушати налог свог претпостављеног да ћути и гледа своја посла. Зато се узбуњивачи („дувачи у пиштаљку“) у цивилизованом свету чувају и негују као посебно угрожена врста.

Драгоцена искуства о томе на трибини портала „Пиштаљка” изнео je недавно Стивен Кон, извршни директор вашингтонског Националног центра за узбуњиваче, приказом три механизма заштите узбуњивача у својој земљи. Први чини пуна правна и свака друга сигурност указивача на неправду. Други механизам, који је у многим земљама запостављен, представљају драстичне казне надређенима ако зажеле да се освете узбуњивачу. Оне у тој мери погађају и починиоца и радну организацију да је неразумно њихово пренебрегавање. На крају долази накнада узбуњивачу која се мери доларским чеком на осмоцифрени износ. Толика великодушност оправдава се угроженом каријером „букача” јер их послодавци не воле, па је ометено њихово напредовање у служби, било да су у истој или новој радној средини. Треба им, дакле, обезбедити компензацију за цео живот.

Сумње неких наших стручњака изазива ова трећа мера јер се, наводно, своди на потказивање за паре, па се, по тој логици, коси са моралним нормама. На страну што искуство током последње две деценије показује да нам те норме нису баш узорне, али основни проблем је другде. Преурањено је размишљати о трећем нивоу заштите, као метафоричном крову, јер су нам темељи подривени, а зидова нема. Наиме, прошлогодишње незграпно срочене измене закона, било да је у питању лоша намера или нестручност, учиниле су да су и Агенција за борбу против корупције и други органи немоћни да заштите узбуњиваче. Сезона лова на њих и даље је, дакле, у пуном јеку.

Радник „Путева Србије” је редак изузетак који је, после вишегодишње голготе кроз коју је прошао, ипак добио неку, макар моралну сатисфакцију. За такав исход не може да захвали чврстини институција, већ стицају за њега срећних околности на нашем тешко прозирном политичком небу.

За то је још више типична судбина др Борка Јосифовског, бившег директора београдске Хитне помоћи, који је 2006. године моментално смењен када је указао на везу неких својих лекара и приватних погребника. Није му помогло ни то што је инспекцијски потврђено да је за десетине умирућих болесника изостала неопходна помоћ, а да су збуњеној родбини, само неки тренутак након што су схватили шта се дешава, на врата куцали погребници, нудећи своје услуге с нушићевски притворним „жалимо случај”. Јосифовски је уклоњен „због узнемиравања јавности”. Када је саслушао ту тужну причу, Стивен Кон, гост из САД, прокоментарисао је да му она личи на масовно убиство.

Људски је још потресније искуство доценткиње др Бојане Бокоров, са Института за онкологију Војводине, која је указала на скандалозну трговину листама чекања у својој установи. Та пракса је појединцима донела хонораре од више стотина хиљада евра, али је за многе пацијенте представљала ускраћивање права на живот. Пола Винкеа, председника Европске мреже за борбу против преваре и корупције, приликом његове недавне посете Београду посебно је изненадила немоћ државе да поштеди докторку Бокоров вишегодишњег понижавања и шиканирања на радном месту. Истини за вољу, омбудсман је, за разлику од свих осталих који су се прогласили ненадлежним, покушао да јој помогне, али је њен директор одбио да спроведе омбудсманов налог.

Све док се на чело здравствених и свих других установа буду именовали партијски кадрови, уместо узбуњивача ће, попут Панчићевих оморика, бити заштићени њихови тлачитељи, прпошно се надвијајући над нашим погнутим главама.

*Професор универзитета