Балканско вежбање говора

Чланом ЕУ се не може постати ако постоје нерешени проблеми између суседних држава, али се у те државе може путовати – чак и брже – ако је колатерална штета већа. Управо је тако са Хрватском. Срби из Хрватске имају проблеме са повратком, нарочито с враћањем у посед отуђене имовине, али и са дискриминацијом у законодавству и поступањeм државних органа.

Транзициони отпис колатералне штете дуго – најмање две генерације – одлучиваће о квалитету свакодневног живота „отписаних”. Европа, која је у томе имала огромно искуство, посебно после Другог светског рата када је била преплављена избеглицама, мора показати веће разумевање за проблеме поремећене демографске равнотеже на овим просторима, а што се не своди само на решавање статуса избеглица.

Најтеже ће бити на Косову и Метохији, где се живи по логици бинарне искључивости. У сваком појединцу већ се развио непогрешиви осећај значења забрањених места, укључујући и губитак слободе говора на свом језику. Зна се ко може да иде на једно али не и на друго место, и у ком се насељу, делу града, кафићу или установи може слободно говорити на матерњем језику. Говор овде постаје нешто више од пуке комуникације; он поприма значење не само језика већ и надзора и казне. Особа која нема слободу говора у друштву се осећа као у затвору. Косово и Метохија је већ попримило особине друштва у коме влада квазиколонијална наративна окупација.

Апсурдна ситуација у којој имате осећај да вас матерњи језик денунцира, карактеристична је и за друге просторе западног Балкана, што многе људе тера у изолацију и приморава на усамљеност. Хрват из Војводине се јада како седмицу пред одлазак у Хрватску слуша хрватски радио, не да би учио хрватски, него да би вежбао „говорење хрватског”, и то из страха да домицилно становништво у његовом хрватском не препозна „српске натрухе”. Све ово се дешава у време победе планетарног јединства и незаустављиве моћи глобалних информативних мрежа.

Губитак географског простора – односно његово пронационално „ослобађање” – води осиромашењу наративног (културног) поља. Едвард Саид, недавно преминули арапски мислилац, Палестинац који није веровао у упрошћену причу о простој логици бинарног искључења Арапа и Јевреја, објашњава да Палестинци немају богато наративно поље зато што им недостаје географски простор из кога, и унутар кога, могу слободно да говоре, да се растерећено самоартикулишу и неспутано самоекспонирају. Европски Роми су школски пример народа који нема слободни простор из кога, и унутар кога, могу слободно говорити.

Данас је тешко наћи интелектуалца који је имао специфичну улогу у друштву а да неће признати како се из некадашњег заједничког географског простора напајао, и како му је то импоновало. Не треба заборавити да би културно поље сваког народа на овом простору било сиромашније да се није из њега напајало. Време је да престанемо са прихватањем грешке као истине, уз веровање да су домаће „историје” аутентичне и стварне, те коначно „нос културе гурнути у блато политике”. Без договора о новом значењу заједничког слободног географског простора из кога, и унутар кога, свако може слободно говорити – попут онога који постоји између Аустрије и Немачке – не може нико рачунати на богатију културу. Прикривање културе за пронационалне присне територије води у балканску палестинизацију културе. Покушај црногорских власти да из наставних планова избаце српски језик и нецрногорске књижевнике пример је балканске палестинизације културе. Пронационалне културне перспективе се најчешће одричу највећег дела властитог географског простора.

Први корак помирења треба почети консензусом о повраћају јединственог географском простора.

Професор социологије, Педагошки факултет у Сомбору