Не знам од кога да очекујем помоћ

Не осећам секао узбуњивач, већ каолекар који је положио Хипократову заклетву да помаже људима, на чему сам и изградила својоднос према другима. Али ако други тако називају људе који указују на постојеће неправилности немам ништа против тога. Не осећам се узбуњивачем јер сам указала на појаву која је веома штетна за најтеже болеснике, болесне од најтеже болести, рака! Замислите само чињеницу да се тргује листама чекања таквих болесника, да се не поштују протоколи њиховог лечења, да лекари опште праксе раде веома одговорне радње за које нису припремљени… Нисам, дакле, никакав потказивач и узбуњивач, јер овде се ради о животима људи.

Како сам постала ,,узбуњивач”? На позив Одбора за здравље и породицу, 22. јула. 2010. изнела сам податке о корупцији у установи у којој радим, Институту за онкологију Војводине у Сремској Каменици, односно истину о трговини болесничким листама чекања, уз непостојање довољног броја апарата за зрачење да подмири потребе становника Војводине (која је постојеће апарате и купила, за своје потребе), и непостојање (још увек!) протокола за лечење таквих болесника итд. Након тога почиње мој прогон.

На ове чињенице пре мене је указала моја колегиница др Вања Карађиновић, која је морала да напусти посао и потражи га у другој држави! Када сам јој пружила подршку као сведок на суду, и ја сам почела да будем прогоњена.

Какав је однос колега према узбуњивачу? Према садашњем стању, потребно је да човек буде луд да би указао на неправилности у средини у којој је запослен. Када то уради, нико таквом човеку неће пружити подршку. Они не поштују никога, ни медије, ни невладине организације, ни препоруке европских изасланика, ни републичког омбудсмана, ни Одбор за здравље и породицу Скупштине Србије.

Кад постанеш узбуњивач, суочаваш се са прогоном који се састоји од снимања радних састанака, промена брава на радним просторијама, до сазивања колегијума на којима се доносе и одлуке да узбуњивача треба избацити с посла, распоредити у исто време на два радна задатка, па онда казнити новчано или присилно послати на годишњи одмор, спречити напредовање у струци, забранити особљу (медицинским сестрама) да комуницира прогоњеним, да присуствује сахрани мајке узбуњивача – људски ум то не може да замисли! У питању је велики страх обичних људи који се тада понашају онако како од њих тражи руководилац.

С тим што у колективу у којем узбуњивач ради нема одговарајућих институција и тела који би стали у заштиту узбуњивача. На нивоу државе то су органи који на неки начин пружају подршку овим особама стајући на страну немоћних, а то су у мом случају: Одбор за здравље и породицу, републички заштитник грађана г. Саша Јанковић, Агенција за борбу против корупције, невладине организације, функционери при ЕУ. Осим њих, не знам у кога бих још могла имати поверења. Само знам да када би сви који су за то задужени поштовали пoстojeће законе не би било примања страних пацијената под изговором допунског рада, док домаће пацијенте стављамо на листе чекања.

Да ли би било од помоћи доношење закона о заштити узбуњивача? И сада неколико закона (закон о раду, закон о забрани дискриминације итд.), као и Устав, забрањују злостављање и малтретирање људи, али прогона и шиканирања ипак има. Питање је зато шта би нови закон у томе помогао.

У околностима у којима се налазим не видим никакво решење и не знам од кога да очекујем помоћ. И поред предатих 75 докумената о злостављању након указивања на коруптивне радње – помоћ надлежних је изостала. Из Агенције за борбу против корупције мој ,,случај” је упућен ка инспекторату за рад и Mинистарству здравља ,,из разлога предузимања мера из њихове надлежности”. Чекам и наставак судског поступка који сам покренула 28. децембра 2010. против др Марка Ерака, управника клинике за радиотерапију.

Доцент на Катедри за онкологију Медицинског факултета у Новом Саду, заменица управника Клинике за радио терапију Института за онкологију Војводине, начелник одељења високоволтажне радиотерапије