Појединац против мафије

Kао и већина нас који смо радили на аутопуту, радио сам по уговору на три месеца; тако шест година, и онда сам добио отказ. Неки су радили и по десетак година, али обично се то ангажовање завршавало отказом. То је проверени начин да људи буду послушни. Случај је хтео да је администрација направила грешку у издавању тих многобројних уговора о раду: нису ми доставили нови уговор на време, и ја сам отишао да их пријавим општинској инспекцији рада. Испоставило се да инспектор није био спреман да ми помогне. Тада сам радио на наплатној рампи „Колари” код Смедерева. Инспектор ми је рекао: није то за нашу инспекцију, иди у Београд, тамо види. А у ходнику, кад смо изашли, каже ми: ,,Пусти ти то, другар, ту фирму држе београдски мангупи”. То ме је разљутило: човек који треба да штити моја права саветује ме да се клоним ,,београдских мангупа”. Онда сам на Форуму парламента Србије, који је у то време имао свој сајт, написао да радим у једној државној фирми и да тражим помоћ од некога коме ћу да саопштим шта се у тој фирми дешава.

Нико од надлежних није реаговао на мој апел и ја сам онда испричао некоме на послу шта сам написао на Форуму парламента. А у ,,Путевима Србије” довољно је да једном човеку нешто испричаш, сви ће то брзо сазнати. Па и они који одлучују о отказима. Тако сам добио ,,одлуку о прекиду уговора о раду” јер је ,,престала потреба за мојим ангажовањем”.

Раније сам чуо од мојих колега који су радили на већим наплатним рампама да се појављују неки камиони с невероватним временом уласка на аутопут и да ту нешто није у реду. С отказом у рукама, нисам хтео да одустанем: отишао сам о свом трошку аутом до Ниша и снимао својом камером пролаз возила. Чак и мени који сам тај посао радио ништа није било сумњиво: возачи извлаче из аутомата картице. Али онда, судбина је ваљда таква, зауставио се један шлепер испред мене који је неколико минута пре тога узео картицу. Кренуо је према Београду. Замолио сам га да ми на тренутак да ту картицу коју је узео и онда видим неко нелогично време: картица је стара! Камером сам снимио и картицу и мој разговор с возачем странцем на мом лошем енглеском. Затим сам пошао кући према Смедереву. И онда, близу Београда, опет испред мене возач шлепера узима картицу и скреће ка првој пумпи код Бубањ потока. И њега замолим да ми покаже картон и видим да је и његова картица стара! И то снимим.

Тих дана на Интернету сам видео да је усвојен закон о доступности информација и ја се онда обратим електронском поштом поверенику Шабићу с молбом да ми обезбеди листу пролаза возила на наплатним рампама које сам снимао. Ништа више од тога: само листу (,,листинг”) на којој је наведено о којим возилима је реч (по категоријама). Наравно да њима то није одговарало јер би морали да објасне зашто се листа не слаже са снимком. ,,Због пословне тајне”, одбили су Шабићев захтев.

Жалио сам се онда суду и суд је наложио ,,Путевима Србије” да ми доставе листу. Али претходно су у ,,Путевима” већ била нека хапшења: листинг сам тражио у фебруару 2006, а у мају су била хапшења. У септембру су ми доставили листинг и позвали ме да будем сведок на суђењу ,,друмској мафији”. Касету са снимцима претходно сам предао МУП-у, који ју је доставио суду. Све сам радио сам, а паралелно са мном очигледно су радиле неке службе, о чему ништа нисам знао. Очекивао сам да ће после тога одмах да ме врате на посао, али нису ме враћали. Јер како да ме врате кад сам због клевете тужио тадашњег генералног директора Бранка Јоцића, који ме је назвао лоповом, а Родољуба Шабића такође неким увредљивим именима. Касније су ме вратили на посао, али опет по уговору о делу, и то у ноћну смену: неко ко се замерио толиком броју људи радио је ноћу. Тада су на мене потезали пиштољ.

После свега остаје ми да кажем да кад би ми неко понудио да ,,вратим филм”, верујем да не бих све то поновио. Жао ми је због тога, али био бих неискрен када бих рекао нешто друго. Мафија је код нас моћна, у вези је са државом, а појединци који се против ње боре нису моћни. Јер колико могу Родољуб Шабић и Верица Бараћ? Срео сам се и са Американцем Стивеном Коном, директором Националног центра за узбуњиваче из Вашингтона, који је почетком лета био гост наше државе. Питао сам га: „Колико година Америка има искуства у заштити узбуњивача?” Рекао ми је: „Тридесет година. Значи, толико ми каснимо за њима”.

Себе доживљавам као губитника. И као некога ко је себи искомпликовао живот.

*Радник ,,Путева Србије”