Каква сетва – таква жетва

За „вечите ривале” нема места у Лиги Европе у фудбалу. „Црно-беле” је избацио Шамрок, а „црвено-беле” Рен.

Што је Црвена звезда испала од тима који је прошле сезоне био шести у Француској и није толико неочекивано. Само је пораз у реваншу неочекивано висок (4:0).

Неуспех Партизана је, међутим, потпуно неочекиван. Али, ето, ирски првак је у победио у Београду (2:1).

Разуме се, нико није толико видовит да би знао да ће се баш тако догодити. Ипак, према њиховој игри у овој сезони такви исходи уопште нису неочекивани. Пре или касније обило би им се о главу.

Звездин случај је, можда, лакше објаснити. Рен је био прва права провера за игру коју Просинечки усађује екипи. Пролетос је имао посла само с домаћим екипама, а њима и даље клецају колена кад изађу на мегдан Црвеној звезди.

Први супарник у Европи – летонски вицешампион Вентспилс – није право мерило и зато 7:0 против њега у Београду јесте само леп податак. Рен је, међутим, друга прича. Он је показатељ колико је оваква Звезда немоћна пред просечним тимом са Запада.

Просинечком је сан да Црвена звезда игра као Барселона. Подражавање никада није добро, а поготово није за „црвено-беле”. Они треба да буду оригинални, да личе на себе, да се врате оној игри која их је одвела међу европске великане.

Црвена звезда као мала Барселона – то није добар темељ. Црвена звезда мора да види себе као велику да би могла да победи велику Барселону и њој сличне. „Црвено-бели” су од свог оснивања имали највише циљеве и то им је увек била звезда водиља.

Игра кратких пасова није за укидање, а није ни нешто ново за Звезду. Штавише, била је од самог почетка позната по њој у извођењу квартета: Митић-Ђајић-Палфи-Такач. Али, имали су „црвено-бели” и тада, четрдесетих година, а и касније, и друге адуте: страшне шутере, неухватљива крила, мајсторе дриблинга...

Звезда је умела да успори игру кад је требало, али и да муњевито изведе акцију. Имала је и сналажљиве играче, који су сами могли да реше утакмицу.

Садашњи њен тим не може да промени ритам игре: споре, предвидљиве... Каква Барселона, камо среће да Црвена звезда игра као Рен! Додуше, нема паре да купи такве играче, али да ли их и тражи?

Партизан има за чим да жали – и против Генка и против Шамрока је могао да се надаје голова. Али, није. И његова игра је спора, а уз то и у неком грчу. Шансе нису долазиле као последица добрих акција, него сплета околности и онда су несуђени голгетери били затечени, изненађени.

„Црно-бели” су платили и цех „рационалној игри”. Уместо да у прву утакмицу уђу као да је једина они су тактизирали, задовољавали се, вероватно подсвесно или по навици, голом у гостима, а онда ће се све решити у реваншу, код куће. Али, противници у Европи нису као ови наши, који се, углавном, већ после првог примљеног гола помире с поразом.

Шампион Србије је одиграо шест такмичарских утакмица у овој сезони. На свакој је први дао гол, али је само једну добио?!

Тренер Станојевић има доста олакшавајућих околности: нови бекови, нови штопери, нови нападачи, продаја играча у току припрема... Па чак и то да је у Ирској сезона у пуном јеку и да је Шамрок, ма колико „аматерски” (откуд онда голман с Јамајке?!), због тога ипак неупоредиво уигранији тим.

Али, овај Партизан има споре и старе пословође, нема играча, изузев донекле Томића, који би из даљине био претња за противнички гол, одбрамбени фудбалери се, као и код Звезде, додају у ширину и, сем левог бека, не усуђују да крену напред, освоје простор, баце у ватру неког саиграча у навали... Кад дођу у прилику „црно-бели”, као и „црвено-бели”, оклевају, намештају се за шут, бирају компликованија решења...

Ови невоље нису од јуче. Међутим, брзо заборављамо на њих. Довољне су две-три утакмице попут оне Партизанове против Новог Пазара (5:0) или Звездине против Јавора (2:0) и ко ће се више сећати Шамрока или Рена?