Топ форе и босе ноге

Постоји ли српски „математички ген”?

Међу математичарима је популарна урбана легенда која тврди да је Саул Крипке – који је у тинејџерском узрасту, живећи у некој забити у Охају, решио, до тада нерешен, значајан проблем из математичке логике – добио од Виларда Квајна, једног од највећих математичких логичара своје епохе, препоруку за чувени Харвардски универзитет. Препорука се састојала од две реченице: „Ово је Саул Крипке, највећи логичар свих времена. Не можете му ништа наудити!”

Свака урбана легенда је попут басне – поучна прича, с тим што људи у њој замењују животиње. Ова басна садржи јасну поруку: „Људи нису проблем, проблем лежи у систему!”

Шта су јој поуке?

Прво, у њој је одговор на – намерно „новинарски”, што значи претерано и патетично, интонирано питање.

Да, „српски математички ген”постоји. Једино што израз треба схватити метафорички, пренесено, као нешто попут талента. Постоји, дакле, српски таленат за математику и апстрактно мишљење. Могуће је да то има везе с тезом једног великог српског песника који вели да се тамо где недостаје материјално благостање отвара пут духовности.

Доказ за то је скоро очигледан. Наши млади математичари на великим такмичењима заостају, од западних земаља, једино за САД и Немачком. Можда ћете се зачудити али осталих десетак места пре нас заузму Азијци. Изгледа да је „ген”код њих још израженији.

Стожер, ратни штаб ове операције, младима је направљен око Математичке гимназије, где најбољи професори математике – најчешће не само стручњаци него и ентузијасти – уз сарадњу с врхунским научницима са универзитета окупљају младе, практично децу и тако их уводе у једну врсту универзитета за младе.

Тај систем се показао запањујуће делотворним. Очигледно неке области, тачне науке пре свега, захтевају рад на таленту, у веома раном узрасту, у коме се и достижу највећи успеси.

Резултат није изостао. Мимо већ знаменитих такмичарских успеха – то наша спортска нација некако највише запажа – они који прођу кроз универзитет за младе, било да је то Математичка гимназија, било да су то неке од специјализованих школа у другим урбаним центрима Србије или курсеви које организују наша успешна математичка друштва, чине врх свих наших универзитета.

Лавовски проценат професора наших универзитета из области тачних наука прошао је овакве школе. Многи од њих су успешни и у областима које немају никакве везе с математиком – као да је „математички ген”употребљив још којекуда. Многи, и то нажалост, раде на врхунским светским универзитетима, а у новије време и у финансијским корпорацијама и економији, учествујући значајно у стварању благостања најбогатијих нација света, америчке наравно и пре свега.

Међутим, неки посебни ефекти по наше национално благостање се не виде.

Исто тако, лако је приметити да се одмицањем генерацијског времена предност од „топа форе и пешака већ повученог на е4”, коју имају наша деца обдарена „математичким геном”, постепено топи до тешког ремија или губљења партије.

Овде стижемо до друге поуке басне с почетка, до поуке о систему.

С једне стране, они који су надарени, као ни њихови учитељи, немају скоро никакав утицај на систем.

С друге стране, „насупрот” њима, лежи застарео друштвени и економски систем, али и исти такав систем вредности који не уме да их исправо прихвати и искористи. Отмено то се каже „систем нема апсорпциону моћ”, а простачки да се ради о социјално-политичкој импотенцији. Наш систем је лако објаснити историјским заостајањем српског народа, али га је тешко оправдати. Ваљда неко ко заостаје има предност да може бар да „препише” рецепте успешних?

За крај, једна анегдота.

Она вели да су се наш и италијански извозник ципела – нећете веровати али ми смо некада производили и млазне авионе, а камоли ципеле – нашли истовремено у некој централноафричкој земљи. Становници су, углавном, и то не само због врућине, ишли боси. Наш трговац је разочарано послао телекс у Београд: „Овде нема посла, сви су боси и сиромашни”. Италијанов телекс је гласио: „Ово је сјајно тржиште, нико нема ципеле!”