Више од 350 медаља

Те, кажњеничке, 1993. године до ногу смо потукли остатак Европе. Притворну и препредену Стару даму која нас је, с млађом прекоатлантском рођаком, изопштила из света. За наше добро, јамачно. (Никада се не кажњава за туђе.)

Од петоро европских средњошколаца који су те кажњеничке године стекли индекс славног Кембриџа, троје је било из Београда. Из Србије, брале!

Остало је ушло у митологију.

Ко је могао да поверује да ће далеке, срећне 1966. године, на брдовитом Балкану, у Србији „међу бунама, међу шљивама”, изникнути несвакидашња узор-школа, Математичка гимназија, чије се име с поштовањем изговара у свим крајевима света?

А то десило се у здању под заштитом државе (за разлику од саме установе), у Улици краљице Наталије 37 (бившег Народног фронта) у Београду. У задужбини Персе и Ристе Миленковића, здању подигнутом 1929. према замисли архитекте Владимира Поповића, а сада у власништву града Београда.

Са овереним сведочанством завршеног четвртог разреда у минуле четири и по деценије одатле је изишло 5.500 средњошколаца. И то каквих! На олимпијадама и балканијадама освојили су више од 350 медаља, и тај збир се непрестано повећава. У току је астрономска олимпијада, очекујте још понеку.

Милан и Теодор

У свету нема много сличних средњих школа, подсећа мр Срђан Огњановић, садашњи директор. Диригентску палицу преузео је од проф. др Милана Распоповића, који је тој столици провео 31 годину и један месец (најдуже у домаћој просвети) и побрао највеће успех. И дан-данас се старији читаоци „Политике” зачуде када их обавестимо да је отишао у заслужену мировину, у којој неуморно пише нове уџбенике (до сада десет милиона примерака)!

Најсличнија београдској је московска, на коју се овдашња угледала. Совјетску је утемељио један од највећих светских математичара двадесетог века, Андреј Николајевич Колмогоров, а југословенску уважени математичар, академик Војин Дајовић. Али, по успесима који се најчешће исказују збиром медаља у низу, сигурно је испред свих у свету са истим или сродним образовним усмерењем.

Имају ли Срби вишак „математичких гена”? Да. Како се то доказује? Научно никако, искуствено дакако.

Прелистате ли електронске записе Математичке гимназије у Београду, која у септембру слави 45 година хвале вредног постојања, уверићете се и сами.(Препоручујемо, свакако, да прочитате виђења проф. др Милана Распоповића, проф. др Милана Божића и мр Срђана Огњановића.)

Знате ли, можда, иједног српског олимпијца који се три пута заредом окитио златном колајном? Не, није Јасна Шекарић, која је смиреном руком и оком соколовим донела нашој земљи више одличја него иједан спортиста.

Није спортиста, иако се и срцем и умом надмеће за свако своје и српско позлаћено одличје. Теодор фон Бург, ученик четвртог разреда школе којом би се сваки народ, па и најбогатији и најмоћнији, поносио трећу годину узастопце у Србију, доноси медаље најплеменитијег кова, а ниједном га нисмо поздравили на балкону Градске скупштине или на позорници испред скупштинског дома.

И ниједног другог ђака који је – одлазећи из престонице да се надмеће на олимпијадама из математике, физике и информатике – стизао с неком од три највреднија признања. На млађане јунаке (најчешће малолетнике) који се с вршњацима надгорњавају својим маленим сивим ћелијама у глави мало ко се угледа. Узори су девојке и момци брзих ногу, снажних мишица и оштрог вида.

Још од времена старих Латина претпоставља се да у здравом телу станује здрав дух. Да ли је то довољно за највиша светска постигнућа?

Удови и главе

„Ми јесмо малобројан народ, али очигледно надарен за музику, сликарство, спорт, па и математику”, убеђен је мр Срђан Огњановић. „То не посведочују само подвизи наших ђака на такмичењима. На високим положајима чувених универзитета, компанија и банака налазе се људи пореклом из Србије.”

Знате, свакако, за олимпијско знамење од пет испреплетених кругова? Пет спојених континената. Нема шестог беочуга, чак ни у српском случају!

Свако ће без оклевања поновити изанђалу реченицу да су спортисти српски амбасадори у свету. Мало ко ће поменути да нашу земљу подједнако успешно заступају млађани математичари, физичари, информатичари и други. На светским такмичењима и међународним олимпијадама.

Јавна гласила се утркују да у ударним минутима и на насловним страницама разгласе сваку спортску победу. И најчешће стидљиво и скромно постигнућа на надметањима из образовања. Знање остаје по страни, иако је деценијама највреднији извозни производ Србије. Још од седамдесетих прошлог века када су реке високообразованих почеле да отичу преко границе.

Прошетате ли интернетским страницама цењених универзитета, института и лабораторија у свету наићи ћете на десетине веома утицајних научника из ових крајева.

За припреме и боравак учесника (и приличног броја званичника) на Олимпијским играма 2012. у Лондону, како је недавно објављено, прикупљене су неопходне паре. Неколике компаније се нимало нису устезале дрешећи кесу. Да ли се ико запитао како се спремају освајачи медаља на математичким, физичарским, информатичким и осталим олимпијадама?

Као у обредима призивања кише, уочи сваког одласка понови се стидљиво запомагање за новчаном помоћи. Зар млади паметњаковићи (углавном малолетници), с којом би Србија брже напредовала трчећи у евро-унијски загрљај него ма чијим најбржим ногама, не завређују да буду раме уз раме с прослављеним спортистима? Свакако.

Изједначимо, дакле, мишице (на удовима) и вијуге (у главама)! Барем за почетак.

Велики немачки математичар из 19. столећа, Леополд Кронекер, једном је записао: „Бог је створио целе бројеве, а све остало дело је човека”.