Био сам и на Светој гори три пута, и то бициклом

Оливер Њего је соло певач који је пре две године, својом вољом, статус првака Београдске опере заменио за улогу предавача на академијама у Крагујевцу и Бијељини. То не значи да више не пева. Напротив! Сад то чини у својој режији. Његов продорни баритон чује се на концертима широм Србије.

Рођен је 19. септембра 1959. у Нишу као јединац покојног Ђокана, војног пилота, Херцеговца, и Даринке, стоматолога и фармацеута, која је по оцу грчка Цинцарка, а по мајци Српкиња. Дипломирао је на Факултету музичке уметности у Београду у класи професорке Радмиле Бакочевић. У браку с Јасном има две ћерке: Дарију (9) и Тару (6).

Чиме се сад бавите?

У Крагујевцу имам своју певачку класу, а у Бијељини предајем будућим глумцима технику говорног гласа. Учим их правилном и јасном говору. Крагујевац, као први град Шумадије, постаје и центар здраве Србије. Драго ми је што у таквом амбијенту упознајем људе с јасним националним идејама за разлику од онога што се већ годинама дешава на другим странама, у анемичним деловима наше земље.

Како сад доживљавате одлазак из Опере?

С обзиром на жалбе и пропратне коментаре које добијам од колега из београдског Народног позоришта, тек сад сам срећан што сам отишао. Лепо је бити у систему који нуди национална уметничка кућа, али у систему где владају здрави људски односи. Међутим, од свега тога у београдском Народном позоришту, изгледа, није остало ништа.

Како то прихватате?

Жао ми је одређених људи који су веома квалитетни. Свако од нас, говорио је Јован Дучић, „има своје пријатеље и своје непријатеље, а разлика је само у томе што нас једни виде по злу, а други по добру”. Своје блиске гледам само по добру.

Шта сте изгубили, а шта добили одласком из Опере?

Ништа нисам изгубио, а добио сам смирење. Нисам више ни напет, ни нервозан. Радим посао који волим. Нисам отишао из певачког света. На концертима певам музику коју волим. Немам пробе на којима неко има могућност да ме малтретира. Радим и певам оно што хоћу. То су и класика и остали жанрови. Што се тиче породице, добио сам много: имам сад драгоцену могућност да половину себе дајем Јасни, Дарији и Тари.

А да ли сад имате и више новца?

За мене је материјално безначајно. Верујем да то иде из прве половине мог живота која је, по свим питањима, била и садржајна и богата. Није богат онај који има све, већ онај који има оно што му је потребно, а увек сам имао оно што ми је требало. Чак и мало више од тога. Код мене се и сад ништа није променило. С ове две плате и са хонорарним додацима врло лепо пливам у овој општој несташици.

Шта Вам још доноси рад с младима?

Ту често долази до судара један на један. У том односу нема лагања. Истина је наша водиља. Ми смо, у ствари, велики пријатељи. То је прави однос између учитеља и ученика. У свим нашим сусретима посебно је значајна размена енергије између нас. Они из мене црпе искуство и знање, а ја из њих младалачку жељу и лепоту.

Зашто не радите на београдској академији?

Београдска академија је пуна свега и свачега. Велики композитор уметничка душа Света Божић, у тексту о београдској Музичкој академији, написао је да је то „Пирамида јаловишта”. Многи су се због тог наслова увредили, али људи који знају суштину те „пирамиде” схватили су зашто је он то написао. И донекле је у праву. Иста ситуација је и на другим уметничким академијама у Београду. Ипак, не мора да значи да врхунско име у уметности мора да буде и врхунски педагог. Догађа се и обрнуто. Могуће је да лош уметник буде врхунски педагог.

Ко су Вам сада гости на концертима?

Остао сам у добрим односима са свима из Опере. И несебично предлажем своје колегинице за моје гошће. Тако су често уз мене, на прославама, конгресима лекара и одговарајућим концертима оперске уметнице Драгана дел Монако, Јадранка Јовановић, као и колегинице из других жанрова Мерима Његомир и Екстра Нена. Увек је уз нас и професор Никола Рацков као клавирска пратња, а и као водитељ програма.

Ко Вас је учио вери?

Вера је битан сегмент људског васпитања и ако се не понесе из куће то нас нико не може суштински научити. Онај ко то није понео одатле може да буде, што каже професор Јеротић, „само морални атеиста”. На суштину мојих мисли, у том смеру, утицали су они који су по свим људским мерилима заслуживали моју пажњу. Један од њих је и покојни патријарх Павле. Био сам и на Светој гори. И то три пута – бициклом!

Зашто сте то учинили?

Сазревање је тражило одговоре на питања: ко сам, шта сам, чему тежим, куда идем, за чим лутам... Ови одговори се не добијају у свили и кадифи. На тај пут на Свету гору од осам дана нисам носио ни паре ни храну. Спавао сам у природи, а јео само оно што нађем. Тамо сам учио монахе певању, а они мене вери и срећи.

-----------------------------------------------------------------

Заборавили смо на национални понос

Шта мислите о политици Србије?

Убеђују нас да имамо свега, а мој друг, покојни песник Раша Ливада је говорио „пуно свега, а ништа”. То је речено у смислу да цивилизација јесте напредак, али није и сва срећа. Много нам недостаје и оно што смо заборавили, а то је национални понос. Кад сам се пре неки дан враћао из Грчке, из правца Солуна, сетио сам се пробоја Солунског фронта и жеље за отаџбином за коју су умирали наши ратници, а ми смо их, углавном, изневерили. Готово по сваком питању!