Немирна савест зелених

Први покушај левице у политички шароликој немачкој еколошкој странци да се партија врати својим изворним пацифистичким коренима, није успео: већина делегата на конгресу зелених који је недавно одржан у Келну није прихватила иницијативу да се немачки војници повуку из Авганистана.

Руководство странке успело је да убеди делегате да би тај потез у овом часу био "лош сигнал", који би народ Авганистана могао да протумачи као могући и нежељени повратак талибана, а западни партнери и савезници као немачки кукавичлук и недостатак елементарне солидарности.

Званични Берлин је ионако био минулих недеља суочен са крајње неугодном и жестоком кампањом коју су, поводом немачког војног ангажовања у Авганистану, водили Американци, Енглези и Канађани. Војници Бундесвера су оптуживани да се, као на одмору, башкаре на (мирном) северу Авганистана, док њихове колеге из ових земаља крваре на ускључалoм југу.

Ситуација је кулминирала када је команда немачког контигента недавно одбила да пошаље помоћ канадским војницима који су се нашли у веома критичној ситуацији. Смрт неколико канадских војника стављена је, практично, на душу "нехајним и несолидарним" Немцима.

Овај догађај би, што се нас тиче, остао унутарпартијска епизода зелених који покушавају да изађу из дубоке кризе у коју је странка упала одласком у опозицију, да није његовог ширег контекста: зелени су решени да ставе "под лупу" сопствени пут "од пацифизма ка милитаризму", и то, у првом реду, управо на примеру НАТО бомбардовања Југославије 1999. године.

То је, без обзира на њен исход, прва иницијатива преиспитивања ове врсте на Западу. Политички аналитичари је тумаче и као "закаснелу освету" оне струје у еколошкој странци која је била против бомбардовања - некадашњој дугогодишњој "икони" зелених, у то време шефу немачке дипломатије и вицеканцелару Јошки Фишеру.

"Изворни пацифисти" су, наиме, и данас уверени да је бомбардовање Југославије представљало агресију којом су прекршене све норме међународног права и да је "тек бомбардовање подстакло масовни прогон косовских Албанаца." ("Шпигл", последњи број у новембру).

Иницијатор комисије која би требало да се позабави "еволуцијом" изворног пацифизма зелених је, очигледно, Фишеров противник у странци, посланик Бундестага Ханс Кристијан Штребеле, чија намера није, како каже, да било кога изводи на оптуженичку клупу, него да се "из прошлости извуче наук за будућност."

Фишер је тада, на ванредном конгресу партије, уз много труда и утрошене енергије, сломио веома снажан отпор противника бомбардовања: у медијима је овај догађај остао упамћен по оној сцени када је један озлојеђени делегат погодио Фишера у главу пластичном кесом пуном црвене фарбе – и одредио курс не само сопствене странке, него добрим делом и црвено-зелене коалиције која је, први пут после више од пола века, увукла земљу у рат.

На Фишерову улогу у реализацији обавезе коју су њих двојица преузели још у време кратке визите Вашингтону (8. и 9. октобар 1998) у сусрету са Клинтоном и Олбрајтовом, подсетио је бивши канцелар Герхард Шредер у недавно објављеним мемоарима.

Фишеров поклич пред снимцима западних телевизијских станица са Косова: "Никад више Аушвиц" – имао је снажно дејство у припремању јавности за "бомбардовање остатка Југославије" које се, констатује Шредер, "више није могло избећи".