Хлеб и крух

Све ређе чујем да је неко југоносталгичан. Време наравно чини своје. Осим што пролази, последњих деценија нас сабија у теснац, држава је све мања, радимо све више, а пара све мање, поподне нам се скврчило на свега неколико сати када треба попричати са децом и васпитати их, ако их затекнете код куће, ако не, онда им пошаљете СМС. Немој случајно да пијеш, ни да се дрогираш. Треба и направити ручак за сутра. То сутра нам је прогутало данас, тако да више немамо времена ни за садашњост, а тек за прошлост! Према томе, немамо времена ни за какву носталгију.

Елем, летовали смо на хрватском острву Крку. Моја ћерка и њена другарица, иначе ћерка наших пријатеља из Београда, у чијој кући смо уживали десет дана, дружиле су се увече, или „блејале”, како би оне рекле, са неколико дечака из Загреба, двојицом дечака из Босне, муслиманске националности, и једном девојчицом из Словеније. Тако се ту, поред цркве, у селу надомак Шила, где смо одлазили на плажу, зачас створи тинејџерска Југославијица. О чему су причали? Углавном о томе како се код вас каже ово, а како оно. Пепељара, пепелница, пиксла. Не знам тачно о чему су још разговарали, али је важно да су се лепо забављали и да су били фини једни према другима. Да, то јесте важно. Бити фин. А није ни тешко, како гласи један рекламни слоган.

Размишљам даље где нам се још десио југословенски рецидив. Можда на фешти у Шилу, на главном тргу, док смо седели за столом, поред Сафете и Нихада, иначе комшија из села, и наздрављали, гледали једни другима у очи и осмехивали се, уз музику шездесетих и седамдесетих, нашу заједничку музику, уз точено вино, пиво, уз филете туне и морског пса, кромпир-салату, уз ћевапе, ајвар. Пажњу нам је привлачио стари пијани рибар, са завојем на глави, како се, насред подијума, са блаженим осмехом, жмурећи и ширећи руке, клатио у ритму музике, дубоко уроњен у свој свет. Вероватно плав и бескрајан.

Мали југорецидив догодио се можда и у Фажани док смо тражили паркинг, очајни што ће нам побећи брод за Брионе, или Бријуне, и онда спазисмо један аутомобил ријечке регистрације и двоје људи у њему, како управо излази са паркинга. Кроз отворени прозор, човек седе косе пружи руку ка нама, држећи неки папирић и позивајући ме. Изађох из аута и приђох им. ,,Платио сам три сата, а остали смо једва сат времена”, рече, нудећи ми картицу за паркинг, „тако да имате два сата”. ,,Хвала вам пуно”, казах, помисливши како, нажалост, негде разбијају аутомобиле са БГ регистрацијама. А негде доживите овако нешто. Пружена рука. Није тешко пружити руку. И прихватити је.

Другог или трећег дана нашег боравка, уђох у продавницу да купим намирнице. Потражих хлеб, и не размишљајући о томе. О томе да су хлеб и крух ратовали. Следећег дана свратих до исте радње и затражих крух. Ни то није било тешко. Реч, као реч. Скуп гласова. Значење је исто. Хлеб и крух, као браћа по матери. ,,Хљеб, хлеб или крух је јело направљено од тијеста сачињеног од брашна различитих врста”, стоји у Википедији на хрватском језику. Продавачица је била подједнако љубазна, баш као да јој је потпуно свеједно крух или хлеб. Уколико је моја несвесна намера била да тестирам њено расположење, онда је резултат изостао. Остадох збуњена, највише над самом собом. Да ли ме је страх, то елементарно, најдубље, најупорније осећање које често спутава и понижава, нагнао да посегнем за њиховим изразом? Или потреба да будем још мало уљудна, будући да од почетка нашег боравка осећам захвалност због њихове срдачности, помешану са олакшањем. Мада нисам ни размишљала о евентуалним непријатностима које би нас могле задесити, несвесно, можда нисам очекивала толику љубазност. Ипак се ратовало. Док смо паковали кофере, док сам обављала и много других обичних радњи, правила спискове, шта понети, вероватно се у мојој подсвести у исто време паковало нешто друго. Мало зебње, опреза, стрепње, нелагодности, сумње, страха.

Истог поподнева, док смо испијали кафу у дворишту њихове куће, у прошараној сенци граба, досетих се да их редом приупитам како кажу када купују хлеб. Моја пријатељица рече крух. Њен муж је избегао одговор, не сећа се, каже, те претпоставих да каже крух, али не жели да призна. „А ти?” упитах свог мужа. ,,Ја кажем – француски. Молим вас један француски”. Опет нам Французи мало помажу. Да ли у одбрани националне части, не знам.

књижевница из Београда