Повратак остракизма?

Ви се дивите Емиру Кустурици, па то је један од људи без икаквог морала. Каква је његова држава Србија? Није му, бре, држава Србија него Босна и Херцеговина. Срам га било. Да је неки Србин отишао тамо и то урадио, шта бисте ви мислили о њему... Нико у Србији није тражио од њега да се прекрсти, да се он од Емира зове Немања... То је један купљен човек од А до Ш, погледајте само имовину коју он има, ја се стидим тог човека... уопште му се не дивим, јер све ради из користољубља... Да сам ја отишла у Хрватску и примила католичку веру, је л’ бисте ви рекли да сам дивна жена...
(Весна Пешић, ТВ Пинк, 5. априла 2007)

Весну Пешић упознала сам у оловним временима, када сам за "Младину" радила с њом више интервјуа; пре 20 година била је једна од ретких која је имала храбрости да критикује Милошевићев режим. За то јој свака част. Али испад који је себи Весна Пешић дозволила на ТВ Пинк – никоме не може служити на част.

Као прво, Кустуричино право је да, попут сваког другог грађанина, сам одлучи које ће држављанство имати. То је однос између њега лично и државе (једне или две, свеједно) и ту нико нема право де се меша, па ни Весна Пешић. Исто важи и за однос према религији и националном осећању. Ту свако одлучује и бира сам и нико никоме не сме ништа да намеће, па ни Весна Пешић.

Друго, став Весне Пешић да Кустуричина држава није Србија (него Босна), мирише на жељу за одузимањем држављанства (у овом случају српског). Јесте осуда вербална, али појава није нова ни уникатна. Некад се звала остракизам, што је најгори, нецивилизован поступак често спровођен и у социјализму. Писали смо о томе у прошлом веку по штампи која се борила против девијација и самовоље комунистичких моћника. Нисмо ли тада у Београду чули сличну реторику уз захтев за избацивање, на пример, свих Словенаца у Филаделфију, у праскозорје ратова?

На страну да и најгори злочинац има право на држављанство и да међународне конвенције обавезују државе да пазе да ниједно лице не остане апатрид. И да свака модерна држава у свом закону о држављанству има параграфе који дозвољавају олакшано добијање држављанства у случају истакнутих спортиста, уметника, научника, људи од угледа у чијој се слави потом сунча и њихова нова домовина. Јасно да Кустурица већ на основу тога има право на српско држављанство, а Србија би морала да буде захвална због његовог избора. Онако као што је Словенија, која је деведесетих (упркос ламентима десничара против "увоза јужњака") примила Радета Шербеџију, а касније желела и Балашевића.

Треће: накарадно је да ико, ко је био чак и амбасадор ове земље, напада некога зато што се у најтежим тренуцима по државу – сврстао уз Србију. Латинска Америка није неважна по питању одлучивања о Косову. Колико истакнутих личности је њена екселенција током свог рада тамо придобила да подрже ставове које заступа Београд, па да данас јавно устану и позитивно делују у прилог Србије и заштите међународног права?

Друга је ствар да су многи од оних који су на Милошевићу изградили каријеру бораца за политичка и грађанска права, то чинили пошто је Кустурица давно стекао титулу врсног редитеља. (Тада је још непознати диктатор Милошевић тек кретао у марш на институције.) Нико, наравно, није изузет од критике, па ни Кустурица, али је необично да је он поштован више у свету него код куће. Добитник две Златне палме у Кану, носилац Ордена витеза лепих уметности и књижевности, највишег француског признања у области културе…

Ту стижемо до четвртог – опаске о моралу и све на тему срамоте, јесу увреде, и Кустурица би глатко било где добио спор, ако се Весна Пешић не послужи посланичким имунитетом. Који не сме да постане тапија за нову касту недодирљивих, која би да се удобно обрачунава с неистомишљеницима. А ко зна, можда ће Весна Пешић дати прилог политичкој (не)култури ове средине и показати како се против радикализације друштва може борити и – извињењем за прејаку реч.