Директор, а инсајдер

Kад сампостављен на место директoра Хитне помоћи (2004.) један од циљева ми је био да спречим појаву трговине смрћу.Jер долазили су нам људи и жалили се да су им одмах после екипе лекарау кућу стизали из погребне службе. То су критични тренуци кад се одлучује о животу и смрти а породице су се суочавале с тим да им, као наручени, долазе приватни погребници.

Уговори с приватним погребним предузећима су склапани од 2000. године. Тадашњи директор Хитне помоћи склопио је три таква уговора.

Ми смо у јануару 2006. отворили кол центар који је регистровао рад лекара Хитне помоћи на терену и установили смо да два лекара, из групе оних који су трговали с погребницима, готово да нису радили реанимације: у 53 случаја, реанимација је код једног од њих започета током три интервенције, а његов колега реанимације уопште није вршио. И сви ови болесници су умрли, при чему су породице већине од њих упућене на услуге приватних погребника. Извештаје су нам, на основу анкетирања родбине, сваког месеца слали из јавног комуналног предузећа ,,Погребне услуге”. На основу тога видело се који лекарком приватном погребном предузећу упућује породицу преминулог.

На трговину лекара и приватних погребника још у јесен 2005. указивао caм тадашњој начелници здравствене инспекције Министарства здравља докторки Даници Михајловић (данас директорка Управе за биомедицину), због њеног инсистирања да се раскине уговор са ЈКП ,,Погребне услуге”. Ниједан одговор како да се спречи трговина смрћу од ове докторке нисам добио. А она је као начелник здравствене инспекције Министарства здравља дозволила да се претходно склапају уговори с приватним погребницима.

Касније сам се обраћао и тадашњем министру здравља, последњи пут 19. јуна 2006. Ни министар није реаговао. Ја сам онда одржао конференцију за новинаре на којој сам све то рекао јавно. Претходно сам обавестио министарство да сам сазвао конференцију за новинаре. Међутим, одмах после конференције добио сам решење о смени: иако сам углавном добро радио свој посао, ипак су се стекли услови да будем смењен са места директора, јер сам износећи непроверене податке узнемирио јавност и угрозио рад службе Хитне медицинске помоћи.

И данас мислим да је одлука о мојој смени донета из сасвим других разлога, јер је према тадашњем (тајном) коалиционом споразуму, градски ресор за здравље припао Демократској странци, а Хитна помоћ је прешла у надлежност града. Претпостављам да сам као представник Г 17 плус био сметња томе. Јер са мном ,,у пакету” смењен је и тадашњи градски секретар за здравље, такође из Г 17 плус. На место директора Хитне помоћи постављен је хирург – активиста ДС-а (сада директор Института за вирусологију ,,Торлак”).

А све што сам говорио касније анализе министарства здравља су потврдиле, јер министарство је само месец дана после моје конференције за новинаре, на основу налаза екстерне комисије, донело решење са хитним мерама које треба спровести, да се таква трагична дешавања не би поновила

У образложењу тог решења каже се да су оба лекара направила ,,стручне грешке”.

Извештај екстерне комисије да је реанимације у одређеном броју случајева требало радити био је основ за моју жалбу Врховном суду због смене са места директора Хитне помоћи. Суд је поништио решење министра о мом разрешењу као неосновано и незаконито. Ова пресуда је донета у октобру 2008, али ја сам је добио тек у јануару 2009! Занимљиво је при том да сам на основу одлуке новог директора Хитне помоћи, истог дана кад је стигло судско решење о поништавању одлуке министра здравља о мојој смени – добио отказ као лекар у Хитној помоћи! Наводно због несавесног рада. Тако је одлука Врховног суда постала беспредметна јер више нисам био запослен у Хитној помоћи.

*Кардиолог, директор београдске Хитне медицинске помоћи 2004-2006.

Сутра: Ко (не)ће подићи свој глас