Бег од Аморове стреле

За младе људе који имају проблем обраћање лекарима није нимало лак и једноставан корак. Примаријус др Љиљана Димитријевић, неуропсихијатар, каже да је у таквим ситуацијама њима најпотребнији неутралан саговорник. Да то није родитељ, брат, друг, већ неко ко са том особом није у присном емотивном односу. Она студентску популацију означава као интелигентнији слој друштва. То су самосвесне личности, по правилу добро информисане, и на неки начин се разликују од осталих пацијената. Али и међу њима постоје огромне заблуде и предрасуде. Међутим, када једном одлуче да затраже стручну помоћ, бивају решени на сарадњу.

• Како изгледа тај први, често одлучујући, сусрет између пацијената и лекара и ко све може да се лечи на овом месту?

- На Студентској поликлиници, што је мање познато, од 1988. године ради Одељење за ментално здравље које се бави студентима и њиховим проблемима. Могу да нам се обрате сви високошколци, како са државног, тако и са приватних универзитета. Једино што им је потребно јесте упут лекара опште праксе. Реч је о саветовалишту, али бавимо се и амбулантним лечењем. Први сусрет са пацијентима може да буде стресан, како за њих, тако и за нас. Они се често стављају у нашу улогу и оцењују психијатра. Битно је да се у том првом моменту успостави однос поверења.

• С којим кризама су млади најчешће суочени. Да ли је тачно да се социјални проблеми све више јављају као узрок њихових психичких сметњи?

- Можемо да приметимо да се проблеми у друштву рефлектују на њихово психичко стање. Породични конфликти, контакти са другим људима, сексуални проблеми. Имају склоност и ка преиспитивању сопствених улога - ко сам ја. За студенте из унутрашњости честе су адаптационе кризе. Тешко им је да се навикну на суровост велеграда какав је Београд. Доживљавају га као себичан град. Место где можеш да паднеш, да се саплетеш, а да те нико не погледа. Али, та дистанца коју направе од родитеља може бити од користи за њих. Студенти из Београда се, пак, до касних година не одвајају од породица, на тај начин блокирана им је могућност осамостаљивања. Заиста постоји широк спектар проблема са којима се они суочавају - од потпуног губитка компаса за реалност, па до песимизма, до тога да су превише укорењени у својој реалности.

• Терет аморове стреле и "сломљеног срца" некада је био највећи са којим су се сусретали. Како сада размишљају о везивању?

- Нажалост, они више немају илузије о љубави, не улазе у практична искуства. Не желе да се заљубљују, да се везују за супротни пол. Планирано одустају од тога како не би патили. Плаше се да ће то да буде још трагичнија позиција за њих. Изгубили су све представе о љубави, око њих је све сурово, реално, хаотично. Тај терет је превелик.

• Како терапија може да помогне? Плаше ли се студенти одласка код лекара?