Лепота и анорексија

Док смо пролазили кроз пубертет и адолесценцију, већина нас одраслих имали смо неке „пубертетске комплексе”. То једноставно значи да смо упоређивали себе, онакве каквим смо себе тада видели, са неким у то време владајућим идеалом лепоте, и бринули да је неки део нас толико ружан да нећемо бити привлачни супротном полу. Веровали смо да наше тело није довољно лепо да бисмо могли да добијемо љубав, посебно оних који су се нама свиђали. Нисмо знали да за љубав лепота није толико важна. Медији су нас уверавали да јесте, а родитељи се нису сетили да нам кажу да није.

И садашње генерације младих пролазе кроз исте ове процесе, с тим што се чини да је списак естетских и других услова за љубав све шири. Један од главних услова за љубав је да се не буде дебео. И зато она деца и млади који верују да су дебели, било у целини, било да им је неки део тела диспропорционално дебео, верују да су ружни. А, затим, верују да онај ко је ружан неће остварити срећу у љубави. И зато крећу у борбу против овог типа ружноће: држе дијете; намерно изазивају повраћање унете хране; исцрпљују се физичким вежбама и другим напорима; узимају разне лекове како би испразнили црева или „сагорели” масти итд. И тако неки млади људи, углавном девојке, али све више и младићи, губе телесну тежину и, на ужас родитеља, своје тело претварају у потхрањено, а некада у „кост и кожу” угрожавајући своје здравље, па и живот. Тада стиже и дијагноза: анорексија.

Забринути родитељи, размишљајући рационално, у први план стављају телесно здравље и телесни развој, па и живот младе особе, тако да упорно инсистирају на већем уносу хране. На овај начин игноришу чињеницу да за младу особу њено анорексично понашање није проблем већ решење оног другог, за њу важнијег проблема: ружноће због дебљине. Последица је отпорност анорексије на нормализацију уноса хране.

Зато је потребно познавати логику проблема за који је анорексија „решење”. А када познајемо логику, можемо јој се аргументима супротставити. Када млада особа коначно прихвати себе и схвати да је други могу волети и прихватити и онда када није мршава, тада више нема страха од повратка анорексије. У противном, сваки пут када млада особа добије који килограм она ће мислити да је дебља и ружнија, осетиће самопрезир, а у контакту са вршњацима са којима није блиска ће се себе стидети.

Практични проблем је у томе што је у тим годинама далеко важније мишљење вршњака од мишљења родитеља. И зато треба радити полако, јер, сетите се, и ми смо превазишли наше комплексе када смо схватили да нас други из генерације ипак прихватају и воле.