Одрекао сам се Сартра због Мао Цедунга

Позоришни редитељ Дејан Мијач (77) један је од најплоднијих српских уметника. Својим радом је обележио сцене у Тузли, Новом Саду, Београду, Загребу, Сомбору, Нишу...   

Добитник је низа признања. На пример: осам Стеријиних награда! Његове истакнуте представе су: „Покондирена тиква”, „Голубњача” (Нови Сад), „Мрешћење шарана” (Звездара театар, Београд), „Пучина”, „Путујуће позориште Шопаловић”, „Госпођа министарка” (ЈДП, Београд)... И то није све. Дубок траг оставио је и ван сцене, као професор режије на Факултету драмских уметности у Београду.

А сад, за опроштај од режије, припрема „Вишњик” Антона Павловича Чехова чија је премијера заказана за 4. октобар у Југословенском драмском позоришту.

Живи у Београду. Удовац је. Има ћерку Мају (50), службеницу.

Шта Ви и Чехов хоћете да кажете?

Одлазећи желим нешто да кажем и о себи. „Вишњик” је, симболично, баш згодна прича за мој завршетак. Јер, Чехов ту говори о немогућности да се уради могуће. Ту нема забране споља. Постоји увек нешто што се не може учинити иако нема препрека. Једноставно не могу да достигнем идеал коме сам тежио цео живот. Он је ту негде, али немам снаге да га додирнем...  

Зашто одлазите?

Себи сам рекао да човек у неким годинама почиње полако да се одриче лоших навика. А пошто не пушим и не пијем, немам чега да се одрекнем, па ћу се овом представом ослободити режије! Она је, условно речено, моја лоша навика из детињства. Учинићу то упркос томе што сам у позоришту доживео много лепих тренутака, док у животу и нисам. Своје време никад нисам мерио годинама већ сезонама. У томе ми је и прошао живот.

Ко је утицао на Ваш развој?

Пре свега родитељи. Отац Божидар је био свештеник, а мајка Ружица учитељица. Они су били наклоњени свету уметности: литератури, музици, сликарству... Увек су о томе причали с обожавањем. Ипак, нису били задовољни што сам одабрао Факултет драмских уметности. Рачунали су да ћу бити лекар, али после су се навикли на моју професију и на путовања чак и до Њујорка.

Шта сте видели у Њујорку?

Отишао сам, нормално, и на Бродвеј, до њихових чувених позоришта. Био сам тада млад редитељ. Гледао сам мјузикле који ми се уопште нису допали. Оне праве позоришне драме да, али мјузикли не. Све те музичке представе се праве по простом шаблону: „три реза – четири парчета”. Али, сад на Бродвеју нема ни правих драма. Све је до те мере подређено новцу да је тамо уметност у другом плану.

Шта мислите о политици Србије?

Био сам, као грађанин, ангажован ту и тамо, али никад се нисам активно укључивао у политичке догађаје. А многи политичари су ми, географски, били доста блиски, ту надохват руке. Тако сам видео који су то људи. И никад ми нису толико импоновали да бих могао да будем њихов следбеник. 

А чију мисао следите?

Главна интелектуална појава која ме је фасцинирала кад сам био млад био је француски филозоф Жан-Пол Сартр. Наравно, живот је то после ревидирао. Био је бриљантан ум који је врло духовито и врло иронично умео да дефинише неке односе и да успостави разлике. Али, кад сам га видео 1968. у Паризу, на Сен Жермену и око Латинског кварта, како са својом госпођом Симон де Бовоар кличе Мао Цедунгу, рекао сам себи: Довде можемо заједно, а одавде свако за себе.

Да ли увек имате исти став?

Живот ме научио скепси. И кад видим да ми се нешто допада – не верујем да ми се допада! Дотле сам дошао. Увек имам резерву. Али, склон сам да код људи преферирам њихове добре стране, односно њихове добре особине, па и да разумем оно што је код њих негативно.

Да ли увек говорите истину?

Не. Али, никад ништа нисам добио од лажи. А доста сам лагао. Лагао сам и лажем само из једног разлога: да бих себи и другима улепшао живот. То ме много забавља.

Стиже Битеф, шта очекујете?

Радујем се сваком Битефу. Увек нађем нешто што ми се допада, нешто инспиративно и занимљиво. Чак и кад цела прича сиђе с колосека. И тад ми је то занимљиво и добро. Као што ми се догађа да све што ми је некад, у животу, личило на хаос сад видим како добија хармонијску структуру с временом. Јер, ништа није у таквом хаосу и бесмислу као време у коме живимо.  

Да ли за нечим жалите?

Немам за чим да жалим. Оно што сам учинио раније учинио сам са оном памећу. Јер, накнадна памет, углавном, ничему не служи. А имао сам понекад те нападе накнадне памети, али брзо сам се тога ослободио.

Шта Вам кажу страст, еротика, љубав?

О, то су дивна стања. Љубав је лепа, али није реална. То је нешто што су песници извајали певајући заносне љубавне песме. И те песме и ти изрази љубави, углавном, у стварном животу, по својој снази, надмашују емотивно стање оне особе која је повод љубави. Али, и бити заљубљен, без одговарајућег одговора, врхунски је доживљај.    

----------------------------------------------

Мој глумац је најчешће био Воја Брајовић

Шта мислите о режији филма?

Нисам се тиме бавио, али имам пријатеље и са те стране уметности. Један од њих је Пуриша Ђорђевић. Увек сам био задивљен његовом невином радошћу с којом гледа свет око себе. Његова природа је драгоцена. Он је устрептао као дечак који пише своје прво љубавно писмо. Његове филмове не раздвајам од њега. Они имају шарм, али и политичку истину, посебно филм „Јутро”. Ту ме је потпуно фасцинирао. Била је то чиста поезија.

Ко је био Ваш глумац? 

Мој глумац је најчешће био Воја Брајовић. Увек сам имао улогу за њега. Волео је да му дајем задатке у којима се пре тога није огледао, па је с великим жаром улазио у те нове ликове.